Ментално здравље кроз образовни процес

Када говоримо о менталном здрављу можемо га повезати са довођењем психичког функционисања у равнотежу и баланс. Брига о менталном здрављу  не подразумијева отклањање свих потенцијално угрожавајућих стимулуса и стресора, већ адекватно превазилажење истих. Када је ријеч о школском систему, постоје испољавања која су знак одступања, а која су јасно видљива код ученика и просвјетних радника. Акценат је на менталном здрављу из контекста школе, будући да ученици већину времена проводе у школи и  у непосредној интеракцији са учитељима, наставницима и стручним сарадницима, а просвјетни радници имају многе захтјеве поводом посла који раде.

 

 

 

Ментално здравље ученика

 

 

Када је ријеч о одступању, које може да буде сигнал да је дошло до дисбаланса или да постоји ризик од нарушавања психо-физичког интегритета ученика, оно се манифестује на три нивоа:

·         Бихејвиоралном или понашајном

·         Когнитивном

·         Социо-емоционалном

 

На пољу бихејвиоралних или понашајних аспеката ризика по нарушавање менталног здравља ученика су проблематично, девијантно понашање, нарушавање дисциплине, одбијање учешћа у учењу и раду, сарадње, импулсивност и агресивост. Такви ученици су често немирни на часу, на одмору често дођу у вербални или физички сукоб, заузимају неодговоран став према школској имовини. Међу другим ученицима и наставницима су често окарактерисани као „безобразни“, „неваспитани“, а  многи просвјетни радници имају проблем са организацијом часа због њих. Премда, васпитна запуштеност и попустљиво васпитање често може имати удио у овој проблематици, проблем и узрок су углавном сложенији. Проблеми у понашању често могу да буду последица породичне дисфункционалности, породичне патологије, емотивних проблема (нарочито у дјечака) и когнитивне дисфункционалности: ослабљена пажња и концентрација, хиперактивност, смањен ниво интелектуалног функционисања. У третирању овог проблема врло важно је наћи узрок. Рецимо, исти образац неадекватног понашања код два или више различитих ученика не значи исту проблематику, исти узрок, стога је грешка да се такви ученици једнако третирају. На примјер, три ученика ремете дисциплину на часу, долазе у сукоб на одмору, руше ствари око себе, те је претпоставка у пракси да се једнако треба опходити према њима, да их се треба грдити или истјеривати са часа. Међутим, то често ниије тако, будући да код једног ученика проблем може бити хиперактивност, код другог недостатак контроле и попустљиво васпитање, а трећи је, рецимо, судионик насиља у породици, те има многе емотивне проблеме- импулсивност, недостатак самопоуздања, лошу слику о себи и свима око себе.

 

На пољу когнитивних аспеката нарушеног менталног здравља у основи су ниже интелектуалне способности, поремећај пажње или ослабљена пажња и концентрација са или без хипекактивности. Ово је изузетно незахвално из разлога што овај облик дисфункционалности је често „маскиран“ бихејвиоралним или понашајним аспектима, па се често због проблема у понашању и недисциплине не даје простора открити узрок проблема.

 

На пољу емоционалних аспеката нарушеног или ризика по нарушавање менталног здравља су проблеми у понашању и ометање дисциплине, деликвентна или антисоцијална понашања (крађе, туче, насиље над животињама или другом дјецом), те повлачење и изопштавање из групе и ћутљивост, ниско самопоуздање и самовредновање, избјегавање хране код дјевојчица. Симптоми који упућују на проблеме у емоционалном фуннкционисању, а који су често једанко  присутни код оба пола су: психо-соматксе тешкоће (учестале главобоље, повраћање, болови у стомаку, несвјестице, убрзано лупање срца и бол у грудном кошу), испитна и школска анксиозност, депресивност.

 

Врло важно је напоменути да ова три аспекта нису међусобно искључива, да су међусобно повезана, узајамна и да из једног произилази други итд.  Дакле, проблеми у понашању могу бити последица емотивних проблема и потешкоћа, или проблем у когнитивном функционисању може изазвати емотивне проблеме, који опет могу бити окидач проблема у понашању. Постоји детерминанта  с обзиром на узраст и пол- дјеца до 10 ,11 година обично манифестују екстернализујуће (спољашње, видљиве) симптоме, односно,  имају проблеме у понашању (дјечаци), психо-соматске тегобе (дјевојчице и дјечаци), често повлачење из игара и плачљивост (дјевојчице), док од узраста од 12 и више година ти симптоми постају интернализујући и осим понашања, рефлеклектују се и на когнитивно и емоционално функционисање. Важно је напоменути да је то развојни моменат и има развојни значај, јер услед когнитивног и интелектуалног сазријевања и функције мијењају улогу.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Листа конкретних потешкоћа која се јасно манифестују кроз школу:

·         Поремећај пажње са или без хиперактивности

·         Ослабљена концентрација

·         Тјелесни симптоми (главобоље, гастроинтестиналне тегобе, несвјестице, убрзано лупање срца)

·         Депресивност

·         Анксиозност

·         Импулсивност

·         Агресивност

 

Шта можете учинити?

Када уочите проблем код ученика, упутите родитеље и стручну службу школе у проблематику. Таква дјеца се редовно укључују у рад са школским психологом. По потреби и у зависности од комплексности проблема, у рад се укључују и Центар за социјални рад, Центар за ментално здравље и Дом здравља. Врло важно је да постоји приступ са више страна, а све у циљу адекватне психо-социјалне подршке. Рјешење проблема често не може доћи од једне особе или стручњака, зато је сарадња од изузетног значаја за прогрес. Ове ученике није пожењно грдити, истјеривати са часа, називати погрдним именима, или на било који други начин исказивати непоштовање њихове личности и неуважавање њихових индивидуалних способности.

 

 

 

Ментално здравље просвјетних радника

 

 

Као и у сваком другом послу који подразумијева интеракцију са људима и ангажовање људских ресурса, умни рад и захтјеве радног мјеста, тако се и у просјети запослени сусрежу са изазовима који нарушавају њихово ментално здравље. Највећи фактор ризика је стес на послу. Уз демографска обиљежја, особине личности и структуру личности, стрес на радном мјесту може значајно да наруши укупно здравље запосленог.

Основни стресори у образовном систему су:

·         Ученици који ометају наставу и дисциплину

·         Родитељи који поставају нереалне и виское захтјеве, те на било који начин опструишу рад предвиђен наставним планом и програмом

·         Напад (вербални или физички) од стране ученика и/или родитеља

·         Лоша међусобна комуникација између колега/ просвјетних радника

·         Динамика и темпо рада

·         Сувише висока и нереална очекивања

 

Са стесом у вези је и једна од чстих појава која умије знатно да наруши ментално здравље и ослаби радну способност, а то је синдом сагоријевања (burnout). Синдром сагоријевања на раду карактеристишу емоционална исцрпљеност, деперсоналиација и ниско лично постигниће. Представља пролонгиран одговор на хроничне емоционалне и интерперсоналне стресоре који су повезани са радним мјестом. Комбинација високих захтијева радног мјеста и ниска аутономија запослених при обављању посла, посебно изражена емоционална исцрпљеност, утичу на појаву синдрома сагоријевања у раду код учитеља и наставника.

 

 

 

Неке карактеристике синдрома сагоријевања су:

·         Психичка или емоционалана исцрпљеност, замор или депресија

·         Смањење радне ефикасности и успјеха на радном мјесту због негативног става према раду

·         Физички симптоми: замор, малаксалост, главобоља, бол у леђима, несаница, стомачне тегобе

·         Когнитивни и афективни симптоми: емоционална крутост, преосјетљивост, затвореност, туга, песимизам, осјећај беспомоћности, безнадежности, недостатак пажње

·         Бихејвиорални, односно, симптоми везани за понашање: раздражљивост, нервоза, стална напетост, импулсивост, експлозивост, љутња, повежано кориштење алкохола, проблеми у браку или на послу

 

 

Шта урадити да бисте се адекватно превазишли стрес и синдром сагоријевања?

 

 

Када су само стресори у питању, они су неизбијежни и саставни дио сваког посла. Поента је у начину на који се носити са истим. Уколико вам је фрустрирајуће и неугодно носити се са свакодневним стресом, потражите помоћ стручог лица. Такође, веома важна је и групна динамика, те успостављање бољи међусобних односа и сарадње. Организујте састанке на којима заједнички можете предочити проблеме са којима се сусрећете на радном мјесту. Такође, било би добро да то буду групе подршке гдје бисте заједнички радили на превазилажењу лоших последица стреса у раду и развијали стратегија за будуће адекватно превазилажење стреса.

Када је ријеч о синдрому сагоријевања у раду, од значаја је да поред горе наведених стратегија за адекватно превазилажење стреса, пажњу посветите и организацијским факторима. То значи да је веома важно да пред себе не постављате сувише високе и нереалне циљеве, да не очекујете да све радите савршено, да успорите темпо рада, ускладите ваше могућности и способности са захтјевима радног мјеста, планирајте постепено, одмарајте чешће, практикујте методе релаксације попут физичких активности. Уз све наведено, изузетно значајно је и да се обратите психологу/психотерапеуту у циљу превенције и терапије синдрома сагоријевања.

 

 

 

 

 

 

 

Депресивност код дјеце и адолесцената

У савременом друштву дјеца и адолесценти су све више у ризику и постају подложна неком од психичких поремећаја. Нагло суочавање са изазовима из спољашње средине, какви су незапосленост, промјене систрма вриједности, миграције, социо-економски несклад удружени са високим захтјевима средине, фрустрацијама и стресом могу одвести у правцу депресивног расположења. Иако се депресија као поремећај расположења битно разликује од депресивног расположења, кога готово искуси свака људска јединка и који често има развојна обиљежја, важно је на вријеме уочити и препознати проблем. Разлика је, прије свега, у трајању, интензитету и броју симптома, те је дуготрајно (хронично) депресивно расположење последица депресивног поремећаја. Ипак, до недавно, постојање депресије у дјеце и адолесцената се негирало, да би се у последњих 15 година јавила потреба да се то поље детаљније испитује те да му се посвети пажња.

Појам депресија

Термин депресија користи се за описивање ширег распона емоција, симотома и синдрома који варирају у својој тежини, трајању и опсегу. Депресија се дефинише као "емоционално стање обиљежено великом тугом и злим слутњама, осјећајем безвриједности и кривице, повлачењем од других, несаницом, губитком апетита или губитком интересовања за уобичајене активности које из њих произилазе."

Који су симптоми депресије код дјеце и адолесцената?

У принципу, симптоми се нешто мијењају са доби дјетета, тј. из једне форме прелазе у другу, а такође постоји статистички значајна разлика у симптомима код дјечака и дјевојчица. Дјеца са депресивним поремећајем имају депресивно расположење уз бар два од следећих симптома: суицидалне или морбидне мисли, поремећај спавања, поремећај апетита, школске потешкоће, опсесије, иритабилност, оштећену перцепцију, хипохондријазу, идеје кривице или безвриједности.
Најчешћи симптоми депресивности дјеце и адолесцената су:

• губитак интереса и задовољства у раду и учењу,

• повлачење из друштва,

• тужно расположење и чест плач без
разлога,

• раздражљивост и хировитост, изненадне промјене расположења,

• брзо замарање, умор или губитак енергике, малаксалост,

• осјећај кривице и слабо самопоштовање,

• проблеми са концентрацијом и размишљањем,

• суицидалне идеје или покушаји,

• соматске потешкоће: главобоља, стомачни проблеми, болови у мишићима...

Према досадашњим истраживањима, могу се издвојити три схватања:

• депресивни симптоми се испољавају у зависности од узраста и чешћи су у адолесценцији него у дјетињству,

• дјеца и адолесценти разликују се од одраслих по степену когнитивног развоја,

• примјена истих критерија за одрасле и дјецу неадекватна је, јер дјеца не могу да извијесте о емоционалним стањима као одрасли.

Маскирана депресија

Када је ријеч о касном дјетињству и доби преадолесценције, симптоми депресивниг расположења су нешто другачији, неспецифични, тзв. "маскирани" или прикривени иза неких стања и понашања. Дјеца са проблемима у понашања у виду агресивног понашања, непоштовања ауторитета и дисциплине, недисциплине на часу, бјежања са часова и немотивисаности за рад и учење, изопштавања из групе, осамљивања, самоповређивања, проблемима са пажњом и концентрацијом су често дјеца са симптомима депресивног расположења, али ти симптоми су прикривени. Нажалост, у пракси постоји случај да су таква дјеца унапријед осуђена на неуспјех, да су често "на мети" као злочаста, непослушна и додатно их се кажњава, у разреду су често неомиљени, што у њиховом случају може имати само обрнут ефекат од оног који би се, иначе, желио постићи са казном.

Како поступати?

У принципу, врло је важно уочити проблем и дијете прослиједити стручном лицу (психологу, психотерапеуту и/или дјечијем психијатру). Од гомиле казни, истицања само оног лошег не добија се никакав прогрес у раду са њима. Врло је важно да се у процесу психо-социјалне помоћи укључи читава ужа околина дјетета- породица, пријатељи, одјељенски старјешина, предметни наставници и разред као група. Дијете усмјерити у унапређење и развој личних потенцијала и ресурса, вођено од стране стручне особе (психолога, психотерапеута), а уз помоћ породице и школе.

Уколико реагијете благовремено, проблем се може ријешити без продубљивања и без или са мањим трансфером у одраслу доб.