Још од периода дојеначке доби, негдје око 3. мјесеца живота, одојче почиње перципирати околину на један сасвим нов начин. Управо у тој доби долази до развоја "социјалног осмијеха", односно, беба се осмјехује сваки пут када угледа људско лице или када јој се обраћамо. До узраста од 6 мјесеци опажа и спознаје своје руке, да би их потом користило као средство- хватало предмете, играчке, манипулисало њима. Уколико сте се некада запитали зашто бебе лупају играчкама и предметима које узму у руку, одговор је врло прост- оне желе да спознају тај предмет. Осим што се играју, оне и уче. Зашто нам је ово важно?
Када посматрате дијете, невезано који узраст, како се игра, помислићете како се само добро забавља и како је игра којом се тренутно занима, у ствари, само у функији разоноде. Ово је дијелом истина. Односно, игра је много више од разоноде и забаве. Будући да је то скоро једина активност којом се дјеца баве, њена функција у дјечијем развоју је вишеструка и од изузетног је значаја.
Социјални аспекти игре
Кроз игру, дијете учи комуницирати. Овај аспект игре има развојни значај. До узраста од 3 године дјеца су егоцентрична, а игра је усмјерена, углавном, ка самом себи. То се најбоље види када посматрате групу млађе дјеце, гдје се свако игра "по сопственим правилима". До наведеног узраста дјеца нису много спремна за дијељење, те се често дешава да играчке са којима се играју нису вољни дати другом дјетету, подијелити. Ово не значи да као родитељ, старатељ или васпитач не требате "асистирати". Важно је успоставити правила и учити дијете да не може све добити што пожели и што замисли. На примјер, ако дијете жели све играчке које угледа код другог дјетета, ваше је да му на то скренете пажњу. Исход забране ће, у већини случајева, бити изражено негодовање кроз плач, бацање, непослушност, али све наведено није знак да је дијете размажено, већ пут да такво не постане. Дјеца на узрасту око треће и четврте године постају заинтересована за игру у двоје или у групи, често се дешава да се тадабпосебно идентификују са неким од сопствених играчака или премета за игру, те их нерадо дијеле или чак не желе да их дијеле са другом дјецом. У узрасту око шесте и седме године, дјеца се почињунзанимати за игре у којима важе одређена правила (друштвене игре). Од великог значаја је да се старији не мијешају дјеци у игру, ако нису координатори или учесници исте. Ако се мијешате дјеци у игру, ви директно нарушавате њену природност и њену функцију у социјалном развоју дјетета. Када дјеца дођу у међусобни сукоб, који је најчешће продукт игре (наравно, изузимамо озбиљан вербални и физички сукоб) није потребно никакво уплитање са стране. Управо је ово важно јер дјеца на рај начин уче: како поступити када су им права угрожена, када им не иде све по плану, како да не буду егоцентрични, како да науче дијелити, како комуницирати, како ријешити сукоб... Ово наглашавам јер сам често била свједок ситуацијама гдје се родитељи играју умјесто дјетета- говоре му шта да ради, рјешавају сукобе умјесто дјетета, гдје га практично доводе у ситуацију да не буде повријеђено. Све што се деси кроз игру има фунцију у социјалном развоју дјетета, дакле, од користи је.
Емоционални аспекти игре
Дјеца се кроз игру, невезано да ли се играју сами или у групи, стављају у одређену улогу. Њихова игра има одређен ток, често спонтан, али пропраћен и одређеним емоцијама. Можете уочити да је дијете прилично срећно док се игра, да отворено изражава задовољство, док након само неколико тренутака постаје бијесно, затим плаче. Оно се идентификује са улогом, те кроз њу је кадро да доживи различит спектар емоција. У игри дијете често дође у конфликт са својим замислима, идејама и оним што се у реалности дешава. Услед тога може бити и често разочарано, може негодовти. Наша улога није да их сачувамо од таквих ситуација, напротив, већ да им помогнемо да то адекватно превазиђу. Дакле, добра игра није само она гдје је дијете само насмијано, већ гдје је и бијесно, тужно, напето.
Интелектуални аспекти игре
Дијете кроз игру учи. Учење је најефикасније када се дешава кроз игру. Међутим, учење није исто што и интелектуални развој. Што је игра комплекснија, необичнија, то је боља за дијете. Употреба неконвенционалних предмета у игри јача њену функцију у интелектуалном развоју. То значи да је дјетету дозвољено апсолутно све, што се не коси са његовом безбиједношћу, да се игра на начин какав себи само креира, са предметима које само одбере. Уколико се дијете доводи у позицију да се у току игре често нађе у, за њега, новој и непознатој ситуацији, самим увидом у начин на који функционишу ствари остварије се развојно-интелектуална функција игре.
Ова три аспекта игре нису одвојени ентитети, већ узајамно повезана, динамична цјелина. За дијете је од великог значаја да:
-пустите да се што више само игра, без Вашег учешћа
-не мијешате се у ток игре, дијете се игра како оно сматра да треба, а не по Вашој логици ствари или замисли
-дозволите да ради "забрањене" ствари: скаче, пење се, прља се, ваља
-колико је то могуће, нека се игра без Вашег надзора (ово важи за старију дјецу)
-нема потребе да се срамите поступака Ваше дјеце током игре, они су продукт емоција везаних за игру и саме игре
Све више наилазим на девијације тока дјечије игре. Дијете би се играло на један начин, али му родитељи или старатељи не дозвољавају из различитих мотива: штите га од потенвијалних опсаности, не желе да долази у контакт са одређеном дјецом, не дозвољавају му да се испрља, јер је већа непријатност за родитеље да им дијете хода прљаво, него задовољство које је резултат такве игре, сматрају да дијете треба да се угра искључиво са играчкама... Листа је, готово, неисцрпна. Оно што нама често дјелује нелогично и бесмислено, за дјецу може бити извор највеће логике и смисла.
Данас постоји и терапија игром. Едуковани терапеути, у зависности од узраста дјетета и потребе или проблема са којима се дијете сусреће, примјењују технику игре са дјететом, како би се дибио одређен жељени исход и побољшање.
