Није узалуд чињеница да се управо на дјетињство и рани развој ставља акценат, како у психолохоји, тако и у другим областима. Одрастао човјек је кумулативни "продукт" свих ранијих искустава, а она у дјетињству могу одредити комплетан развој личности. Један сегмент структуре и динамике личности је и самопоштовање- колико јединка себе воли онаквом каква јесте. Управо се самоппштовање почиње развијати врло рано, већ у предшклском узрасту, а родитељи и заједица и те како могу имати утицај (тј., имају готово пресудан утицај) на његово формирање и обликовање.
Дијете које гради самопоштовање израста у особу која је мање подложна ризику од развијања психичких тегоба, поремећаја расположења, анксиозних поремећаја, суицида, болести зависности... Таква јединка има потпуно јасну слику о себи и властитом потенцијалу. Да се разумијемо, није нужно да то дијете буде супер одличан ученик, нити да касније завршни студије, нити да има научно звање. Самопоштовање може изградити било ко- од чистача улице, до академског професора. Поента је у прихватању, охрабривању и развијању потенцијала са оним капацитатима које посједујемо.
Шта можемо као родитељи,старатељи, васпитачи, просвјетни радници?
Самосталност
Један од критичних момената у изградњи самопоштовања наглашава се врло рано, још од узраста око годину дана. То је да пустимо дијете да све активности које су примјерене узрасту и развојном нивоу (ово су двије засебне категорије) ради самостално. Ако ви мислите да то можете боље од дјетета, вјероватно сте у праву, али радећи за дијете оно што може само наносите му дугорочну штету и што у народу кажу- чините медјвеђу услугу. Дакле, нека дијете само хода, без да га држите за капуљачу од дукса, игра се, једе, пије воду, пише, црта, ради домаће задатке, обува ципеле... Сваку његову активност коју обави самостално или уз вашу минималну помоћ наградите осмијехом, аплаузом, похвалом, лијепим ријечима- све у зависности од узраста дјетета. Дијете ће баш тада стицати утисак да је вриједно, комтетнтно.
Не поредите га са другима
Наука је одавно доказала да се и једнојајчани близанци, који имају идентичну ДНК структуру, разликују у погледу многих ствари. Зашто бисте, онда, инсистирали на поређењу једног дјетета са другим? Зашто би неко друго дијете било мјера ствари на основу које рангирате ваше? Свака особа, па тако и свако дијете је индивидуа са својим једниственим склопом личности, гдје спада социјално-емоционални и когнитивни развој, навике, особине личности, ранија искуства (позитивма, негативна, трауматска). Једна од највећих грешака, која негативно утиче на формирање самопоштовања, је било који облик поређења са другом дјецом- "Зашто ниси као Марко Марковић?" "Погледај како то ради Сања, и ти требаш тако!" "Како друга дјеца то могу, а ти не можеш?". Поредећи са другима, ви му шаљете поруку да није адекватно као личност, а ако није адекватно јер није као неко други, оно не може вољети себе такво какво јесте. А управо ту је суштина, да волимо и поштујемо себе баш онаквима какви јесмо.
Постављате високе захтјеве
Замислите да сте просјечних физичких способности и да вам неко каже да спринтом претрчите дужину од 1000 метара. Наравно да нећете моћи или ћете моћи, а " зарадићете" упалу мишића, уганиће или висок крвни притисак. И не само то- бићете исфристрирани што нисте успјели и мислићете да сте неспособни. Иста ствар је и када пред дјецу постављате високе критеријуме и императиве, само зато што ви сматрате да тако треба. Ви сте ту да му помогнете да развија своје способности у складу са својим развојним новоом, да му помогнете ако погријеши, да га усмјерите, похвалите и бодрите сваки напредак, сваку позитивну особину, а не да од њега правите вундеркинда.
Полазак у школу
За дјецу је полазак у школу врста стресног искуства, један вид еколошког прелаза. Дијете из познате средине (куће, вртића) прелази у нову, гдје се од њега нешто очекује, гдје се ставља у одређену улогу у складу са којом иде и одређено понашање. Ово је важно, како за родитеље, тако и за просвјетне раднике. Сам процес усвајања градива, домаћи задаци, разред као група су стресни за готово свако дијете. Врло је важно да се дијете ослободи, да се не грди пред групом због незнања, да се погрешан одговор не наводи као примјер нечег што је лоше, да не грдимо дијете ако не умије самостално да уради домаћи, већ да му помогнемо (ни случајно радити умјесто дјетета или за дијете!), да га охрабрујемо и подстичемо да пита што му није јасно. Многа дјеца до поласка у школу имају сасвим добре и високо развијене способности говора, мишљења и памћења, међутим, са поласком и током школовања, те способност стагнирају или чак регресирају, што се директно одражава на његово самопоштовање.
