Одавно сам осјећала потребу да пишем на тему сличну овој. Та потреба се јавила из жеље да направим скромну паралелу између учења и психолошког поимања човјекове личносте са једне стране, те поимања личности човјека из угла хришћанства, са друге стране. Одмах да нагласим да је текст, прије свега, мотивисан сличностима али и неким кључним разликама у тумачењу људског бића и његове природе, воље и слободе. Из тог разлога сагледах потребу да издвојим неке кључне елементе. Наравно, нисам вична овој теми у потпуности, али свакако да ћу нека своја скромна знања и запажања управо овдје оставити.
Љубав
Једино и апсолутно заједништво и једна везивна нит у тумачењу људске природе између психологије и хришћанства је љубав. Љубав према свима и свему, прије свега. Из саме љубави наставља се подржавајући и емпатичан однос према свима. Љубав је, између осталог, једна од двије велике Божије заповијести гдје се истиче "љуби ближњег свог као самог себе".
У чему је спона са психолошким тумачењем?
Да бисмо живјели квалитетно, потребно је одбацити од себе сваку емоцију која нам успорава лични раст и развој. То нужно не значи да нам није допуштено да искусимо и бијес, љутњу, гађење итд. према некоме или нечему, али истрајати и остати у таквом емотивном стању знатно погоршава опште психичко стање особе и води у дубљи јаз лоших међусобних односа, анксиозности, сукоба... Љубав, дакле, отвара сва врата у асеретивну комуникацију, смањење предрасуда, боље опште психо-физичко стање. Без љубави је немогуће отпочети било какву промјену, било какав напредак, нити је могуће живјети у духовној и психичкој равнотежи.
Праштање
Пређа хришћанству, човјек је предодређен да опрости, јер без тога сва вјера у Бога је узалудна. Неоспориво, какав год терет да нам буде нанесен, требамо опростити. Иако звучи надреално и дијелом апсурдно, овакво учење има своје психочошко упориште. Човјек који осјећа разочарење, бол и неправду нанесену у проузроковану људским фактором има право и није ништа ненормално када осјећа читав распон емоција попут разочарења, туге, бијеса, гнијева... Али, као и претходно поменуто, опростити значи постепено се ослобађати у пут превазилажења поменутих емоција. Опростити значи не размишљати и не жељети освету, враћање истом мјером, јер нас све наведено враћа само у исти зачарани круг. Опростити, прије свега, значи помоћи себи, дати шансу себи да се настави нормалан живот. Уз правилно расуђивање у стању смо одлучити да ли желимо истрајати у неким формама људских односа у којима често доживљавамо разочарења која нас "приморавају" да опраштамо. Наравно да у таквим околностима, уз разум и слободну вољу, доносимо одлуке које нам могу бити на корист.
Слобода
Свакако да је слобода у оном правом значењу највеће савршенство које чвјјек носи са собом. Међутим, овдје постоје нека мимоилажења у тумачењима. Према хришћанству, слобода је човјеку дата да правилно расуђује о својим дјелима и мислима, намјерама, ријечима итд. Слобода је, донекле, условљена Божијим начелима. На примјер, један хришћанин не би требао злоупотријебити своју слободу да на свом тијелу ослика тетоважу, изабере живот у ванбрачној заједници, не поступа по апсолутно утврђеном реду и поретку Цркве. Дакле, у хришћанству је слобода прилично релативан појам, донекле одређен унапријед формираним нормама.
Зашто је у психолошком тумачењу другачије?
У психологији човјек је апсолутно слободна јединка да поступа и мисли све док то не угрожава психички и физички интегритет друге особе или групе њих. Наравно, постоје неке културолошке, пословне и етичке форме које, донекле, утичу на схватање и доживљај слободе, али генерално, у психологији је људска јединка са далеко више права. На примјер, слободни смо у сваком моменту бирати желимо ли живот у брачној или ванбрачној заједници, облачити се по властитом осјећају, изабрати врсту хране која нам одговара, начин забаве. Слобода се највише очитује у умјетности и умјетничком изразу, који и те како има своје психолошко поријекло. Иако је данас она угрожена категорија, због разних спољних фактора попут политичке, националне, вјерске, провинцијске обојености до уклапања у кодексе и правила, свако њено насилно одузимање иде на уштрб нормалном психичком развоју личности. Дакле, у оном изворном смислу, слобода је све док мислимо и чинимо без да директно угрожавамо другог.
Прихватање себе
Човјек је без сумње несавшено биће. Свако његово стремљење са савршенству ствара императив, ствара раскорак између нас какави јесмо и какви бисмо жељељи да будемо. Мијењати себе на боље је увијек могуће али без једног захтјева- бити савршен и без оног "морам". У хришћанству човјек је још од рођења несавршено и грешно биће. То се прожима кроз многа учења, записе и молитве. По хришћанству, људска природа је грешна и још више постаје таква уколико сам појединац није свјестан " колико је недостојан и мали". Свакако да ни једна промјена на боље, опет, није могућа уколико нисмо свјесни властити слабости, мана и грешака. У психологији имамо нешто другачију форму тумачења, са сличним аспектима прихватања властите несавршености. Човјек као несавршен треба себе, прије свега, таквог прихватити, али и вољети себе и мислити на себе. Он не треба "робовати" и остати заточен у ланцима ништавила и пролазности, већ научити да прије свега себе прихвати и поштује, да би то могао изразити и пређа другима. Наравно да то не значи нарцизам и апсолутно самољубље, већ напросто, свјесност себе, својих способности и недостатака, мана и врлина, али са љубаљу и према себи.
Умјесто епилога...
Текст је дат као кратак подсјетник да је личност човјека изразито комплексна, и да не постоји савршен рецепт и учење о истој. Текст никако није у сврси фаворизовања, ривалитета, већ просто као кратко поређење зашто нека од учења у хришћансву имају своје психолошко утемељење, без намјене о истом. Имали религиозна осјећања или не, сваки појединац се може сложити да је најтеже и да изискује огроман напор остати човјек, комплетна личност, здрава личност у односу према себи, а и према другима око себе.
