Pominjanje rata- grubi eksperiment kao mocno sredstvo manipulisanja gradjanima

Strah od rata i nacionalizam: sredstva manipulacije građanima

Ovih dana smo svjesni zbivanja i zaoštravanja odnosa na domaćoj političkoj sceni. Taman kada smo pomislili da bismo nesmetano mogli napraviti korak naprijed, da svako od nas u čovjeku prvo vidi čovjeka a ne Hrvata, Srbina ili Bošnjaka, desi se da nam se protrese tlo na kome tako mirno i čvrsto stojimo. Da li ste se zapitali jesmo li često kao ona staklena ukrasna kugla, da nam zbivanja unutar našeg univerzuma kroji neko treći? Ne, niko od nas razumnih ne želi devedesete, žele ih samo oni koji od toga imaju jasnu korist.

Nacionalni identitet vs. nacionalizam

Čovjek je jedinka koja je zbir svih svojih identifikacija. Još od najranijeg uzrasta ljudsko biće putem učenja po modelu, a kasnije i putem identifikacija i introjekcija usvaja modele ponašanja, obrasce ponašanja i emocija, usvaja pripadnost i teži ka istoj. Na uzrastu oko 7 godine dijete ima potrebu da bude prihvaćeno u sredini u kojoj boravi. Sa time u vezi je i nacionalni identitet. Nacionalni identitet je, dakle, samo dio naše ličnosti. Svako ima svoj nacionalni identitet koji, zajedno sa ostalim obilježjima i kulturnim nasleđima čini dio kolektivnog nacionalnog identiteta. Međutim, u to ime, nešto smo pogrešno shvatili, protumačili. Danas na snazi više nije nacionalni identitet već čisti nacionalizam i tendencija da sve što je različito od nas, što ne pripada nama odbacujemo, da ga se gnušamo i da smo spremni umrijeti braneći “ono naše”. To je moćno sredstvo za manipulaciju neukim, neobrazovanim i neemancipovanim građanima ili masama. Čak ni formalno obrazovanje ne doprinosi osvješćenju ukoliko se čovjek identifikuje samo sa svojom nacionalnom pripadnošću. Čovjek je mnogo više od bilo koje vrste pripadnosti (vjerske, nacionalne, političke), međutim, svakodnevni primjeri nam govore drugačije- nacionalna pripadnost, to sam ja.

U strahu su velike oči

Zamislite, samo zamislite kakva je vaša mentalna reprezentacija (predstava) na pominjanje riječi rat. Samo zamislite kakve vam slike i asocijacije veže ta gnusna riječ. Iako smo odavno zakoračili u 21. vijek i odavno je jasno da su svi eksperimenti koji provociraju emociju straha kod ljudske jedinke odbačeni i nisu u upotrebi kao neetični, pominjanje rata i rat su nista drugo do grubi eksperiment nad građanima kao moćno sredstvo manipulacije.

Emocija straha se javlja kada je ljudska jedinka u realnoj ili potencijalnoj opasnosti.

U tom stanju, razvijaju se razni mehanizmi koji tijelo pripremaju na bijeg, a psihološke funkcije su podređene istoj emociji. U stanju akutnog straha čovjek mnogo ne razmišlja, već razmišlja samo koji obrasci ponašanja vode ka oslobađanju od opasnosti. U pozadini mehanizma manipulacije građanima svakako da je moćno sredstvo stvaranje osjećaja straha, a iz straha i panike. Strah mijenja kognitivno stanje čovjeka, a u društvu izaziva jos jaču potrebu za osjećajem pripadnosti određenoj grupi (u ovom slučaju nacionalnoj grupi). Strah ne ustupa mjesto empatičnosti i altruizmu, već stvara plodno tlo mržnje i bijesa. Mijenjajući percepciju stvarnosti, strah mijenja i kognicije, odnosno način mišljenja, pamćenja i opažanja. U pozadini nastaje kognitivna šema putem koje se pojedinac rukovodi u donošenju odluka i postupaka. Strah je jedan od najefikasnijih i najnehumanijih načina upravljanja ljudima. Upravljanje ili manipulisanje ljudima dovodi do manipulacije građanima, nacijom, a sve u svrhu jednog jedinog cilja. Ljudi u takvim situacijama postaju sredstvo putem koga onaj koji manipuliše dolazi do cilja. Zar se bilo koji rat vodio iz humanih pobuda? Zar nigdje nisu stajali viši ciljevi grupe pojedinaca ili vladara?

Možemo mi i bolje od toga

Ako vam je jasno koja su moćna sredstva manipulacije, recite da ne želite rat, recite glasno da ne želite biti marionete nekoliko ljudi, recite da ne želite strah i neizvijesnost. Strah i rat rađaju neizvijesnost, a ona je najpodlije stanje uma, koje razara i uništava svako vjerovanje u ljudsko i bolje. Možemo mi mnogo bolje od smrti, od slijepe poslušnosti, od nacionalizma, od podjela, od krvi, stradanja, ruševina…

Recite da vas nije strah, recite da se ne bojite, recite da birate život i ljubav...

Школски систем и ученик: Уважите индивидуалне потребе дјетета

Школа носи епитет васпитно-образовне установе са разлогом. Поласком у школу и током школовања дијете не усваја само знања. Оно наставља процес социјализације, обликован мањом или већом групом, међудејством појединац- група, односом просвјетних радника према дјетету, односом родитеља, стицањем нових вјештина и знања, разрјешењем конфликата. Све ово појединачно или узајамно дјелује на формирање личности, на општи успјех и самопоуздање. У данашњим примјерима из школства имамо ученике који без неких потешкоћа усвајају наставне садржаје, имају одличне оцјене, примјерно владање, свестрани су и уз све наведено похађају низ ваннаставних активности. Истовремено, имамо ученике који нису мотивисани за рад, имају неадекватне радне навике, проблеме у понашању. Такође, постоје и ученици који имају проблеме са пажњом и концентрацијом, али и они који имају проблеме емотивне природе, социјално неприлагођене, васпитно запуштене. Када су интелектуалне способности у питању, неки ученици су изнад просјека, у просјеку или на доњој граници просјека, док имају и примјери ученика који имају само појединачно развијене спесифичне интелектуалне способности. Зашто је све ово важно? Управо из разлога да се дочара бесмисленост калупљења и да се нагласи потреба да се уважавају индивидуалне разлике међу ученицима.

Каква очекивања стварамо?

У школском систему још увијек се његује култ послушног и узорног ученика и дјетета. Дакле, пожењно је да дијете буде послушно, да буде стрпљиво, лијепо васпитано, мирно и уз све наведено да има што боље оцјене. Признали то или не, такав ученик је нормативна вриједност, на основу које се рангирају и квотирају остали ученици.  Наравно да је пожељно да свако дијете развије своја знања и вјештине до максимума, али то никако не може бити општи идеал, већ само успјех и максимум унутар опсега когнитивних могућности сваког појединачног дјетета. То говори у прилог да управо постоји онолико могућности колико има дјеце, а о томе готово нико не мисли. Можда би се и то узело у обзир да наставни садржаји нису преопширни и да се градиво не предаје брзим темпом, те да унапријед формирани образовни исходи и циљеви не важе за све једнако. Дакле, кривица никако није у просвјетном раднику, већ је проблем у комплетном систему. Још увијек постоје предмети који нису у складу са развојним могућностима дјетета. Укратко, дјецу учимо ономе што оно није кадро когнитивно елаборирати, те се све своди на пуку репродукцију. У свему наведеном и те како постоји оправданост да се одустане од његовања идеала савршеног ученика.

Како изгледа тежи пут?

Лако је радити са дјететом које нема потешкоће у учењу и понашању, које нема емоционалне проблеме. Таква дјеца брзо усвајају градиво, имају углавном више оцјене, омиљени су, иду на школска такмичења. Са друге стране, постоје ученици који често нису мотивисани за учење, имају неадекватне радне навике и лоше вјештине учења (што, наравно, није само до њих), хировити су и често непослушни према ауторитету, а у групи нису много омиљени. Уз њих, постоје и ученици који су повучени, тихи, социјално инфериорни, просјечних способности, али истовремено су талентовани у некој од области умјетничког стварања, у занату, итд. Таква дјеца често не долазе до изражаја, јер средина у већини случајева не ствара услове да његује такве појединце. Према неким подјелама, преко 90% ученика припада категорији просјечних способности, док остатак припада оним испод, односно изнад просјека. Ипак, подјела не може увијек бити груба, јер нису само интелектуалне способности фактор који утиче на постигнуће и понашање ученика. Најлакше је ученика оцијенити ниском осјеном када, на примјер, не научи пјесмицу, не усвији рачунску операцију или не нацрта цртеж. И сваком ученику се може десити ниска оцјена, што је и оправдано. Међутим, шта када имамо ученике који систематски испољавају одступања у понашању, који константно добијају ниске оцјене? Да ли су таква дјеца лијена, немотивисана и безобразна? Наравно да нису. Њих је најлакше тако окарактерисати, али то не води ни близу рјешењу. Оно што је најважније је поштовање и уважавање личности сваког ученика,  што то дијете заиста јесте, а не оног што бисмо жељели да буде. Јер, дијете је увијек више од ученика, од збира оцјена и оног што је само споља видљиво. То јесте тежи пут у педагошком раду са дјететом или групом. Колико има ученика, толико има и различитости. Инсистирати да дјеца постижу исходе истим темпом је бесмислено и често на штету ученика, не само по питању оцјене, већ и када су особине личности у питању. У случајевима када имамо дјецу која нису мотивисана за рад, која имају дефицит пажње и концентрације, која имају честе промјене у понашању и расположењу, најбоље је тражити узрок и настојати разумјети дијете. То јесте исцрпан и напоран задатак, али није недостижан. Кроз консултацију педагошко-психолошке службе школе, радионичарски рад са разредом и добру сарадњу са родитељима готово је сугурно да се може наћи метод рада и са ученицима који имају другачије васпитно-образовне потребе. То је процес, а не циљ.

Да ли је проблем у систему?

Већина просвјетних радника налази се пред изазовом да усклади наставни план и програм (који је обиман), темпо којим се требају постићи образовни исходи, ограниченост времена и уз све то различите потребе ученика. Дакле, није само до педагошког радника, јер се већина бори да то све усклади. Систем је исти годинама у назад, а потребе ученика се мијењају. Данас дјеца другачије мисле, имају динамичан темпо, развојне шеме су битно измијењене, посједеју бржи и лакши приступ информацијама, којима су истовремено стално изложени. А систем исти! И даље се у већини случајева практикује фронтални облик наставног рада, дјеца се смију јавити само ако су сигурна да знају одговор, инсистира се на механичком репродуктивном учењу, а знање је краткотрајно. Ученик који то успије је по неким стандардима узоран и вриједан ученик. Ипак, искуства говоре другачије. Многа дјеца до поласка у школу имају висок потенцијал, изнад просјека су по способностима, али кроз процес школовања се стври мијењају, стагнирају и чак регресирају. Томе у прилог говори и чињеница да су многа дјеца, којима школски систем није одговарао, касније постали идејни творци великих идеја. Примјери из праксе су различити и никако нису и не требају бити универзални и на све примјенљиви.