Како градити самопоштовање код дјетета?

Није узалуд чињеница да се управо на дјетињство и рани развој ставља акценат, како у психолохоји, тако и у другим областима. Одрастао човјек је кумулативни "продукт" свих ранијих искустава, а она у дјетињству могу одредити комплетан развој личности. Један сегмент структуре и динамике личности је и самопоштовање- колико јединка себе воли онаквом каква јесте. Управо се самоппштовање почиње развијати врло рано, већ у предшклском узрасту, а родитељи и заједица и те како могу имати утицај (тј., имају готово пресудан утицај) на његово формирање и обликовање.
Дијете које гради самопоштовање израста у особу која је мање подложна ризику од развијања психичких тегоба, поремећаја расположења, анксиозних поремећаја, суицида, болести зависности... Таква јединка има потпуно јасну слику о себи и властитом потенцијалу. Да се разумијемо, није нужно да то дијете буде супер одличан ученик, нити да касније завршни студије, нити да има научно звање. Самопоштовање може изградити било ко- од чистача улице, до академског професора. Поента је у прихватању, охрабривању и развијању потенцијала са оним капацитатима које посједујемо.

Шта можемо као родитељи,старатељи, васпитачи, просвјетни радници?

Самосталност

Један од критичних момената у изградњи самопоштовања наглашава се врло рано, још од узраста око годину дана. То је да пустимо дијете да све активности које су примјерене узрасту и развојном нивоу (ово су двије засебне категорије) ради самостално. Ако ви мислите да то можете боље од дјетета, вјероватно сте у праву, али радећи за дијете оно што може само наносите му дугорочну штету и што у народу кажу- чините медјвеђу услугу. Дакле, нека дијете само хода, без да га држите за капуљачу од дукса, игра се, једе, пије воду, пише, црта, ради домаће задатке, обува ципеле... Сваку његову активност коју обави самостално или уз вашу минималну помоћ наградите осмијехом, аплаузом, похвалом, лијепим ријечима- све у зависности од узраста дјетета. Дијете ће баш тада стицати утисак да је вриједно, комтетнтно.

Не поредите га са другима

Наука је одавно доказала да се и једнојајчани близанци, који имају идентичну ДНК структуру, разликују у погледу многих ствари. Зашто бисте, онда, инсистирали на поређењу једног дјетета са другим? Зашто би неко друго дијете било мјера ствари на основу које рангирате ваше? Свака особа, па тако и свако дијете је индивидуа са својим једниственим склопом личности, гдје спада социјално-емоционални и когнитивни развој, навике, особине личности, ранија искуства (позитивма, негативна, трауматска). Једна од највећих грешака, која негативно утиче на формирање самопоштовања, је било који облик поређења са другом дјецом- "Зашто ниси као Марко Марковић?" "Погледај како то ради Сања, и ти требаш тако!" "Како друга дјеца то могу, а ти не можеш?". Поредећи са другима, ви му шаљете поруку да није адекватно као личност, а ако није адекватно јер није као неко други, оно не може вољети себе такво какво јесте. А управо ту је суштина, да волимо и поштујемо себе баш онаквима какви јесмо.

Постављате високе захтјеве

Замислите да сте просјечних физичких способности и да вам неко каже да спринтом претрчите дужину од 1000 метара. Наравно да нећете моћи или ћете моћи, а " зарадићете" упалу мишића, уганиће или висок крвни притисак. И не само то- бићете исфристрирани што нисте успјели и мислићете да сте неспособни. Иста ствар је и када пред дјецу постављате високе критеријуме и императиве, само зато што ви сматрате да тако треба. Ви сте ту да му помогнете да развија своје способности у складу са својим развојним новоом, да му помогнете ако погријеши, да га усмјерите, похвалите и бодрите сваки напредак, сваку позитивну особину, а не да од њега правите вундеркинда.

Полазак у школу

За дјецу је полазак у школу врста стресног искуства, један вид еколошког прелаза. Дијете из познате средине (куће, вртића) прелази у нову, гдје се од њега нешто очекује, гдје се ставља у одређену улогу у складу са којом иде и одређено понашање. Ово је важно, како за родитеље, тако и за просвјетне раднике. Сам процес усвајања градива, домаћи задаци, разред као група су стресни за готово свако дијете. Врло је важно да се дијете ослободи, да се не грди пред групом због незнања, да се погрешан одговор не наводи као примјер нечег што је лоше, да не грдимо дијете ако не умије самостално да уради домаћи, већ да му помогнемо (ни случајно радити умјесто дјетета или за дијете!), да га охрабрујемо и подстичемо да пита што му није јасно. Многа дјеца до поласка у школу имају сасвим добре и високо развијене способности говора, мишљења и памћења, међутим, са поласком и током школовања, те способност стагнирају или чак регресирају, што се директно одражава на његово самопоштовање.

Дјечија игра није само разонода и забава, то је прозор у свијет

Још од периода дојеначке доби, негдје око 3. мјесеца живота, одојче почиње перципирати околину на један сасвим нов начин. Управо у тој доби долази до развоја "социјалног осмијеха", односно, беба се осмјехује сваки пут када угледа људско лице или када јој се обраћамо. До узраста од 6 мјесеци опажа и спознаје своје руке, да би их потом користило као средство- хватало предмете, играчке, манипулисало њима. Уколико сте се некада запитали зашто бебе лупају играчкама и предметима које узму у руку, одговор је врло прост- оне желе да спознају тај предмет. Осим што се играју, оне и уче. Зашто нам је ово важно?

Када посматрате дијете, невезано који узраст, како се игра, помислићете како се само добро забавља и како је игра којом се тренутно занима, у ствари, само у функији разоноде. Ово је дијелом истина. Односно, игра је много више од разоноде и забаве. Будући да је то скоро једина активност којом се дјеца баве, њена функција у дјечијем развоју је вишеструка и од изузетног је значаја.

Социјални аспекти игре

Кроз игру, дијете учи комуницирати. Овај аспект игре има развојни значај. До узраста од 3 године дјеца су егоцентрична, а игра је усмјерена, углавном, ка самом себи. То се најбоље види када посматрате групу млађе дјеце, гдје се свако игра "по сопственим правилима". До наведеног узраста дјеца нису много спремна за дијељење, те се често дешава да играчке са којима се играју нису вољни дати другом дјетету, подијелити. Ово не значи да као родитељ, старатељ или васпитач не требате "асистирати". Важно је успоставити правила и учити дијете да не може све добити што пожели и што замисли. На примјер, ако дијете жели све играчке које угледа код другог дјетета, ваше је да му на то скренете пажњу. Исход забране ће, у већини случајева, бити изражено негодовање кроз плач, бацање, непослушност, али све наведено није знак да је дијете размажено, већ пут да такво не постане. Дјеца на узрасту око треће и четврте године постају заинтересована за игру у двоје или у групи, често се дешава да се тадабпосебно идентификују са неким од сопствених играчака или премета за игру, те их нерадо дијеле или чак не желе да их дијеле са другом дјецом. У узрасту око шесте и седме године, дјеца се почињунзанимати за игре у којима важе одређена правила (друштвене игре). Од великог значаја је да се старији не мијешају дјеци у игру, ако нису координатори или учесници исте. Ако се мијешате дјеци у игру, ви директно нарушавате њену природност и њену функцију у социјалном развоју дјетета. Када дјеца дођу у међусобни сукоб, који је најчешће продукт игре (наравно, изузимамо озбиљан вербални и физички сукоб) није потребно никакво уплитање са стране. Управо је ово важно јер дјеца на рај начин уче: како поступити када су им права угрожена, када им не иде све по плану, како да не буду егоцентрични, како да науче дијелити, како комуницирати, како ријешити сукоб... Ово наглашавам јер сам често била свједок ситуацијама гдје се родитељи играју умјесто дјетета- говоре му шта да ради, рјешавају сукобе умјесто дјетета, гдје га практично доводе у ситуацију да не буде повријеђено. Све што се деси кроз игру има фунцију у социјалном развоју дјетета, дакле, од користи је.

Емоционални аспекти игре

Дјеца се кроз игру, невезано да ли се играју сами или у групи, стављају у одређену улогу. Њихова игра има одређен ток, често спонтан, али пропраћен и одређеним емоцијама. Можете уочити да је дијете прилично срећно док се игра, да отворено изражава задовољство, док након само неколико тренутака постаје бијесно, затим плаче. Оно се идентификује са улогом, те кроз њу је кадро да доживи различит спектар емоција. У игри дијете често дође у конфликт са својим замислима, идејама и оним што се у реалности дешава. Услед тога може бити и често разочарано, може негодовти. Наша улога није да их сачувамо од таквих ситуација, напротив, већ да им помогнемо да то адекватно превазиђу. Дакле, добра игра није само она гдје је дијете само насмијано, већ гдје је и бијесно, тужно, напето.

Интелектуални аспекти игре

Дијете кроз игру учи. Учење је најефикасније када се дешава кроз игру. Међутим, учење није исто што и интелектуални развој. Што је игра комплекснија, необичнија, то је боља за дијете. Употреба неконвенционалних предмета у игри јача њену функцију у интелектуалном развоју. То значи да је дјетету дозвољено апсолутно све, што се не коси са његовом безбиједношћу, да се игра на начин какав себи само креира, са предметима које само одбере. Уколико се дијете доводи у позицију да се у току игре често нађе у, за њега, новој и непознатој ситуацији, самим увидом у начин на који функционишу ствари остварије се развојно-интелектуална функција игре.

Ова три аспекта игре нису одвојени ентитети, већ узајамно повезана, динамична цјелина. За дијете је од великог значаја да:

-пустите да се што више само игра, без Вашег учешћа

-не мијешате се у ток игре, дијете се игра како оно сматра да треба, а не по Вашој логици ствари или замисли

-дозволите да ради "забрањене" ствари: скаче, пење се, прља се, ваља

-колико је то могуће, нека се игра без Вашег надзора (ово важи за старију дјецу)

-нема потребе да се срамите поступака Ваше дјеце током игре, они су продукт емоција везаних за игру и саме игре

Све више наилазим на девијације тока дјечије игре. Дијете би се играло на један начин, али му родитељи или старатељи не дозвољавају из различитих мотива: штите га од потенвијалних опсаности, не желе да долази у контакт са одређеном дјецом, не дозвољавају му да се испрља, јер је већа  непријатност за родитеље да им дијете хода прљаво, него задовољство које је резултат такве игре, сматрају да дијете треба да се угра искључиво са играчкама... Листа је, готово, неисцрпна. Оно што нама често дјелује нелогично и бесмислено, за дјецу може бити извор највеће логике и смисла.

Данас постоји и терапија игром. Едуковани терапеути, у зависности од узраста дјетета и потребе или проблема са којима се дијете сусреће, примјењују технику игре са дјететом, како би се дибио одређен жељени исход и побољшање.

Mini JA: Ekstenzija selfa kroz odgoj djeteta

U čovjekovoj prirodi je narcizam. Naravno, ne patološki. Volimo sebe, volimo sve što nas podsjeća na nas, sve što je povezano sa nama, sve što je, na neki način, dio nas i na kraju- svakoga ko voli nas. :-) Da, baš tako, prilično smo samoljubiva bića. Kada se osoba ostvari i u ulozi roditelja, nastaje novi momenat za naš self. Naše dijete postaje dio našeg sopstva, volimo ga neponovljivo jer je naše. Po postavkama evolucione psihologije, dobivanjem djeteta produžavamo vrstu, produžavamo soptvene gene. Mi investiramo, ulažemo u dijete, jer je ono dio nas, te na taj način indirektno ulažemo u sebe. Vjerovatno ste bili u prilici čuti izjavu "Dobro je što imaš dijete, ko će te gledati i paziti kada ostariš.". Iako za roditeljsku ljubav tvrdimo da je potpuno bezuslovna, zašto imamo primjere koji su kontradiktorni sa tim uporištem?

Ako nisam ja, neka ono bude

Vaspitanje i odgoj djece nisu samo puka priča i pravila. Mnogo toga radimo nesvjesno, što i te kako ima uticaja na formiranje ličnosti djeteta. Otkud nam toliki tekstovi, knjige, istraživanja o odgoju djece? Sigurno sa razlogom, jer biti roditelj je jedan od najizazovniji zadataka. Upravo ono što se odigra u djetinjstvu daje snažne temelje za dalji razvoj ličnosti, određuje smijernice njegovog razvoja. Kao armatura, koja predstvalja čvrtu osnovu na kojoj gradimo objekat, tako i djetinjstvo predstavlja podlogu na kojoj se formira ličnost čovjeka, sa svim psihičkim osobinama. Naravno, svaki roditelj želi najbolje za svoje dijete, ali onog momenta kada ono što ON misli da je najbolje ne podudara sa sa razvojnim karakteristikama djeteta, nastaje konflikt, koji će biti kamen spoticanja u daljem odgoju djeteta. Dakle, roditelj misli da je dobro da dijete rano nauči jezik, brojanje, slova, da se upiše, recimo, na časove iz nekog muzičkog instrumenta, ili na sport. Ili, kasnije, da upiše određenu školu, fakultet, da postiže rezultate iz vannastavnih aktivnosti. Obično unaprijed formiraju koncept po kojem žele da njihovo dijete postane uspješno. Onog momenta kada  poželimo da što više neostvarenih želja da nešto postignemo pretočimo u uspjeh vlastitog djeteta, na bilo kojem nivou ili polju, sigurno tapkamo tlo na kome ćemo produžiti vlastite želje, bivstvovanje i na poslijetku- sebe same. Tu je čist primjer kompenzacije ili nadoknade neostvarenih želja kroz dijete. na primjer, roditelj koji nije završio željeno obrazovanje usmjerava dijete da to uradi, da postigne što više, samo da ne bude kao on. Uprkos tome što dijete negoduje, protivi se, izražava nezadovoljstvo idejama koje mu nameće roditelj, oni ostaju u uvjerenju da je baš to najbolje za njihovo dijete, jer sticajem okolnosti, oni sami u tome nisu uspjeli. Dijete može istrajati u njihovim željama, ali vremenom se javlja negacija svim, roditeljski nametnutim, normama. Ukoliko ste ga poslali rijekom kojom nije željelo da plovi, ono će biti samo trenutno, ekstrinzički (spolja) motivisano. Svaki oblik ekstrinzičke motivacije, kada smo motivisani da nešto radimo ne zato što istinski u tome uživamo, već zbog drugih, zbog uspjeha,itd, vodi u konflikt onoga što jesmo i onoga što bismo željeli da budemo. Taj konflikt nesumljivo rađa otpor, anksioznost.

Ono je naj, naj...

Dođemo do one faze kada naše dijete postaje naša opsesija. Svaki njegov uspjeh tumačimo kao vlastiti trijumf, uzdižemo ga na pijadestal. Njegovi uspjesi, od prve izgovorene riječi, do osvojenog provog mjesta na takmičenju postaju naše novo ruho uspjeha. Sasvim je opravdano da se radujemo, da ga podržavamo, podstičemo, ohrabrujemo i razvijamo samopouzdanje, međutim, kada svaki njegov uspjeh nastojimo razglasiti poznanicima i rodbini, onima i kojih se to tiče i kojih se ne tiče, kada nam usta postanu "puna" priče o vlastitom djetetu i to sve u superlativu, postaje jasno da sve što je naše dijete doživljavamo lično, kao dio ličnog trijumfa, po analogiji- Ja sam ga rodio, to je i moj lični uspjeh. "Sine, pokaži kako ti ovo znaš, kako ti ono radiš.." je još jedan vid bombardovanja sredine sa superiornošću vlastitog djeteta. Vama je to hrana za Ego, ali u tom momentu vaše dijete postaje sredstvo, vi ga stavljate u tu poziciju. Ne vidimo razlog zašto biste to radili ako od vašeg djeteta niko ne traži da pokaže šta umije. To je još jedna vještačka situacija, u kojoj iskorištavate talenat ili znanje vlastitog djeteta da zadovoljite Ego. Ne zaboravite da vaše dijete nije nikako dio nas, da ono ima jedinstven, neponovljiv genetski kod, da je ono jedinstven entitet, ličnost.

Gdje smo bili, šta smo radili?

Vi ste najbolji roditelj kada svoje dijete podržavate, ohrabrujete i usmjeravate u pravcu koji samo bira, poštujući njegove individualne mogućnosti. Naravno, pod uslovom da je po socijalno i etički prihvatljivim normama. Ako tako ne postupate, uzalud ćete potrošiti godine truda da od njega napravite kreaturu, mini verziju sebe, jer  to nije vaše dijete, to je samo produžetak vas. Svaki vid kalupljenja i poređenja je uzaludno potrošeno vrijeme, svaki vid odgoja po unaprijed formiranoj koncepciji je nasilan način da istrajemo i ostvarimo naše želje. U tom momentu ono nije ličnost, već kopija, vještačka tvorevina vašeg Ega, konflikata, ostvarenih i neostvarenih želja.

Psihičko ili emocionlno nasilje kao tihi ubica

Pri samom pominjanju riječi "nasilje", gotovo svakome od nas slijedi i mentalna slika ili reprezentacija samog pojma- nešto strašno, uznemirujuće, protiv naše volje... Međutim, nasilje ne podrazumijeva samo primjenu fizičke sile nad žrtvom. Dakako, ni taj gnusni oblik nije zanemarljiv, nažalost, i dalje je rasprostranjen, ali je žrtva više zaštićena ukoliko se poduzmu odgovarajuće i blagovremene mjere. I dok je fizičko nasilje upečatljivo, brže se prepoznaje i, donekle, lakše sankcioniše, psihičko nasilje često ostaje latentno. Da se podsjetimo, psihičko nasilje je oblik nasilja gdje žrtva trpi bilo kakav vid psihičkog uznemiravanja od strane počinioca, ili grupe njih. Tu spada svako vrijeđanje, ismijavanje, nazivanje pogrdnim imenima, izopštavanje iz grupe (društva), obezvređivanje... Ovaj oblik nasilja je tvrdokoran, često težak za žrtvu, okolina ga teško prepoznaje, stoga žrtva dugo trpi, uglavnom eskalira posledicama. Prisutan je u svakom obliku ljudske interakcije- u školma, grupama, partnerskim odnosima, porodici, domovima, internatima.

Prag tolerancije

Nisu svi ljudi isti. Mete su obično osobe sa specifičnom psihološkom konstitucijom, koje se u nečemu razlikuju od ostalih, bio to izgled ili pojedine navike, zatim, određeno opredjeljenje (nacionalno, vjersko, seksualno, političko). Kada pomenuh specifičnu psihološku konstituciju, prije svega to se odnosi na introverte, osobe koje su povučene, stidljive, koje se teže snalaze u interpersonalnim odnosima, osobe koje imaju predispoziciju da obole  ili već pate od neke mentalne bolesti (najčešće depresija ili anksiozni poremećaji), koje imaju nisko samopouzdanje, itd. Takve osobe su uvijek "lak plijen" za potencijalne vršioce nasilja i nerijtko postaju žrtve. Ishodi mogu biti dalje produbljivanje problema sa kojima se već nose, do onih kobnih- samoubistvo. Zapravo, svako od nas, pa kakav god da je, je potencijalna žrtva nasilja. Nije problem u žrtvi i njenom pragu tolerancije, problem je u vršiocima nasilja. Žrtve su samo posledica, a preblemi vršioca, tačnije, dispozicija da pojedinac postane nasilnik, uzrok. Nasilnik će "tražiti" žrtvu sve do onog momenta dok ne pronađe osobu sa gore pomenutim ili nekim od pomenutih obilježja, tačnije, nasilnik ima "potrebu" da vrši nasilje, a ta potreba je patološka.

Ko je zakazao?

Počeću od obrazovnih ustanova, gdje se taj oblik nasilja i te kako vrši nad pojedincima. Uzmite razred kao primjer jedne velike grupe. Imate pojedinca ili manju grupu (koju obično karakteriše neko zajedničko obilježje) i imate pojedinca nasilnika ili grupu nasilnika (koja se obično koncentriše oko pojedinca nasilnika). Svaki dan žrtva trpi od "banalnog" nazivanja pogrdnim nadimkom, do sistematskog progona i ismijavanja. Čim osoba ili grupa njih pati, trpi, u tom momentu imate vršenje nasilja. Dalje, imate relaciju ili dijadu odnosa poput bračne zajednice. Svaki dan supruga trpi kritike, omalovažavanje, atak na integritet. Ono što se desi, nažalost, ostaje u ta četiri zida. Problem traje, ukoliko dugo traje, eskalira određenim ishodom. Svi ćute. Ćuti se iz mnogih razloga- ako ćuti žrtva, ostali će još više da ćute i problem će trajati. A  ćuti se zbog raznih društvenih stigmi- patrijarhalnog odgoja, straha od neuspjeha, straha od daljeg produbljivanja istog problema, socijalnog ili ekonomskog položaja. Žrtve trpe, nasilnici se gomilaju i uzimaju maha.

Odraz slabosti

Pitate se zašto imamo nasilnike? Na koji način se boriti protiv njih? Odgovor svakako nije da im uzvratite istom mjerom. Sve počinje, uglavnom, mada ne i nužno, u razdoblju djetinjstva. Ukoliko je dijete doživjelo neku traumu, bilo žrtva nekog oblika nasilja, ukoliko je bilo zanemarivanja od strane roditelja ili staratelja, ili su roditelji imali često visoke zahtjeve prema njemu, ili su mu, opet, suviše udovoljavali, sve navedeno stvara podlogu na temelju koje osoba postaje vršioc nasilja. Dalje, u preadolescentnom i adolescentnom razdoblju neriješeni unutrašnji konflikti ili konflikti pojedinca sa nadređenim (roditelji, prosvjetni radnici, sredina) takođe stvaraju podlogu na kojoj nastaje nasilnik. Kao što sam pomenula, radi se o patološkoj potrebi da se unutrašnji nedostaci i slabosti kompenzuju ili nadomjeste na vrlo surov način- nasilnik nađe podobnu žrtvu i "proces" počinje. On na taj način sopstveni ego dovodi u ravnotežu, zadovoljava svoju potrebu kroz sekundarnu dobit, dok žrtva nasilja trpi posledice. Dakle, nasilje, uprošteno rečeno, nije ništa drugo do odraz slabosti pojedinca koji ga vrši, jer pojedinac prazninu sopatvenog ega popunjava kidanjem parčadi tuđeg ega. U tome je patologija iste potrebe- oni su srećni kada su drugi nesrećni.

Prevencija, prije svega

Jasno je kao dan, nasilje (svako,pa i psihološko) je devijantna društvena pojava. Desi se ishod, obično koban i svi se odjednom hvataju za glavu, svi od jednom postajemo borci za pravdu. Kao i obično, euforija nas brzo prođe, svakog čuda tri dana dosta i sve se, nažalost, opet vraća po starom. Nije rješenje ni da odjeljenske starješine izigravaju policajce, kako bi sankcionisali izvršioce, nije rješenje ni da uzvraćamo istom ili gorom mjerom. To ne rješava problem, to ne otklanja uzrok. Nasilnik komunicira na način na koji je navikao rješavati probleme. Jedini način u borbi protiv ove zle pojave je prevencija, proces koji je jako spor i zahtjevan. Upravo je danas čitav arsenal tekstova o roditeljstvu, odgoju i vaspitanju djece. Sve počinje, gotovo uvijek, u ranom uzrastu. Prevencija podrazumijva i edukaciju. Ukoliko smo edukovani o tome šta je to nasilje i kako se ispoljava, kako nastaje, bićemo spremniji da uložimo dio napora u njegovoj prevenciji- ovdje i sada. Svako je odgovoran za svoj domen. Ustvari, čitava studija se može posvetiti ovom dijelu, samoj prevenciji nasilja. Zbog toga je važno da svi, na svim nivoima, učestvujemo u istoj. Danas roditelj koji će se truditi da pravilno odgaja dijete, sutra ti ili ja koji ćemo promovisati sve vidove društveno poželjnog djelovanja ili ponašanja, prvo na ličnom primjeru. Zašto je važno djelovti odmah i sada? Ukoliko i vi uočite kod vas ili kod vama bliske osobe određene teškoće u ponašanju i življenju, posjetite stručno lice. Upravo su društvene stigme, od kojih je veoma česta "Sramota je posjetiti psihologa ili psihijatra!" glavna kočnica na putu rješavanja ovog problema.

Danas postoje i priručnici za borbu protiv nasilja. Nabavite jedan za sebe. I zapamtite, psihičko nasilje je svuda oko vas, potrudite se da stvari imenujete pravim imenom i da se protiv onih loših borite na adekvatan način. Vrijeme se ne vraća, posledice mogu biti kobne.

Sav taj ružičasti svijet i narcisoidna ličnost

Dakako, svi smo pomalo narcisi- volimo sebe, uživamo kada nas neko pohvali, kada nas neko voli, kada se pomalo svijet vrti oko nas, kada smo centar univerzuma... Međutim, kao i uvijek, bitna je mjera, bitna je granica do koje to ne prelazi u patološke razmjere.

Zašto baš "ružičasti svijet"?

To je svijet u kome je sve idealno, bar po koncepciji onog krojača vlastitog ružičastog svijeta. Te osobe vole " hepi imidž", ne samo da će okolini servirati sav ideal svog života već i sami vjeruju u sopstvene zablude (u kojima, mahom, žive). Dakle, to je njihov svijet, njihov univerzum, gdje sve mora biti istančano, uredno, bez zatezanja, bez nepravilnosti, ušminkano i kao takvo serviramo drugima. Dakle, svi drugi dalje prljave prste! Da, od drugih očekuju da hrane njihova uvjerenja, da ni pod razno ne iskaču, ne remete ih svojim upadima, problemima, životima, jer, oni su važni samo sebi, oni su sebi No 1. Od drugih očekuju divljenje, hvalospjeve, odsustvo kritičkog mišljenja, gledanje pravo, sve vrste odobravanja i ono najvažnije- nikad im ne recite šta, ustvari, mislite! To je kao mrlja od mastila u njihovima savršenim svjetovima i životima. Prizma ružičastog potiče i od odobravanja najbližih, hranjenja njihovog ega uvjerenjima da su vazda naj, naj u svemu. Na osnovu takvih uvjerenja, konstruišu vlastiti svijet u kome su oni i svi oko njih raspoređeni kao šahovske figure- svako ima svoje mjesto i poziciju, a oni su ti koji upravljaju istim.

A sada malo o narcisima

Da se razumijemo, nije svaki narcis osoba sa narcisoidnom poremećajem ličnosti. Osoba sa NPL je svega 1% u populaciji, a narcisoidnih ličnosti je daleko više. Vrlo je moguće da imate bar jednu u vašoj blizini. :-) Elem, ono biješe priča o njihovom svijetu, a sada nešto i o njihovim karakteristikama.
Prije svega, u njihovom rječniku riječ JA je i te kako zastupljena, pridjev MOJE, MOJI upotrijebljen do besvijesti. Počnete li razgovor sa njima, pričekajte, odmorite, dok prođe čitav arsenal priča o sebi, hvalospjeva itd. Da im skrenete pažnju na nešto, ukažete na neki problem, gdje griješe- ne, neće vam poći za rukom. Oni su mrzitelji kritike (čak i one konstruktivne) i svako ko im na taj način stane na put smrtni im je neprijatelj. Žargonski, otpisan je! :-) Oni su, naprosto, ubijeđeni da sve što rade rade ispravno, da su apsolutno u pravu, i da greške koje se dese nisu do njih već do...pa mogu biti i do mjesečevog položaja, ali do njih nisu. Ako slučajno pitaju za mišljenje, u pogledu nečega što se tiče njih lično, očekuju odobravanje, sve u superlativu, samo u cilju očuvanja sopstvenog integriteta i hepi imidža. Jednom riječju- pripremite najslađe i najdivnije liječi za njih i sve što oni rade i bićete im zauvijek u srcu.

Karikirajmo, živimo!

Naravno, sve gore opisane karakteristike jesu opisane ne na profesionalan, već na pomalo iskarikiran način. Zašto? Pa sve u cilju da se približi i dočara jedan narcis. Nisu oni toliko upadljivi, a da bismo ih prepoznali, ponekad nije potrebno puko nabrojanje karakteristika. Za njih je usko vezan kontekst življenja, filozofija života. E to je upravo onaj njihov ružičasti svijet. Oni nisu sposobni opstati kao takvi, bez tog svijeta, već moraju da budu vješti graditelji svijeta po svojoj mjeri, jer tobože, oni su mjera svega!

Halo, zemlja zove!

Rudarski je posao da vašeg kolegu, prijatelja, rođaka (ukoliko ste ga prepoznali u gore opisanim karakteristikama) osvijestite i da se decentralizuje iz tog imaginarnog svijeta. Oni čvrsto vjeruju u sebe i svoja ubjeđenja. Njihov ego funkcioniše na njihovim ubjeđenjima, ništa više, ništa manje od toga. Njihova egocentričnost je tvrdokorna. Njih realnost ne zanima. Zanima ih samo ona realnost koju oni boje u daju joj vlastiti emotivni ton. Kako sebe stavljaju kao mjeru svega, situaciju i stavove mijenjaju u svoju korist. Danas ćete čuti kako su kategorički protiv nečega, sutra su kategorički za to. A zbog čega? Pa samo zato što njima tako odgovara, što im se ta kockica savršeno uklapa u njihov savršeni mozaik vlastitog života. Među svim figurima, oni su uvijek kraljevi/kraljice.

Ako oni to sami ne uvide, vi ih ne možete mijenjati. Možete samo da ih prihvatite kakvi jesu, pomirite se sa time i birate neutralne teme ta razgovor, čime ćete izbjeći dodatno "pumpanje" njihovog ega ili eventualno sukob, konflikt. Ne očekujte previše od njih, nikada.

Zašto sam prestala da kupujem igračke?

Sjećate li se vremena kada smo željno i sa radošću išekivali crtani film prije večernjeg dnevnika? Da, draž je bila upravo u tom čekanju i tome da nam to nije bilo stalno dostupno i da su nam se stvari koje nas zadovoljavaju, prije svega materijalne, davale "na kašičicu". I ja se sjećam sa svojih 5 godina situacije gdje sam prisustvovala činu gađanja čokoladama između dva djeteta. Nekome je tada čokolada bila misaona imenica (pa i meni) a nekome sredstvo ubijanja dosade. Samo sam pomislila "Pa zašto ih ne pojedu?". Uvijek je jedna generacija imala više od svojih prethodnika. Na primjer, ono što su imale generacije 80-ih generacije 60-ih nisu imale.Čestp ćete čuti od starijih ljudi "U moje vrijeme nije bilo tako, u moje vrijeme je ovako.". Tačno, svaka epoha nosi svoja obilježja, mi se ne možemo teleportovati u neko drugo vrijeme ali možemo svaka obilježja, negativna obilježja, sadašnjeg vremena i društva korigovati, ublažiti. Dakle, većina današnjih mlađih generacija ima gotovo sve što poželi- ne manjka im hrane, odjeće, obuće, interneta, tv-a, itd. Oni su naučeni da je to što posjeduju potpuno prirodno, da se to negdje podrazumijeva. Stoga nisu ni svjesni značaja svega što posjeduju, nisu zahvalni ni sebi, a bogami ni roditeljima i svim onima koji su im omogućili da to imaju. A roditelji? Roditelji trče, rade, dovijaju se na razne načine da im upravo to "osnovno" obezbijede. Zašto onda imamo generacije nezahvalne djece? Još od najranijeg uzrasta odojčeta roditelji, bake, djede i svi ostali dragi ljudi trude se da na sve moguće načine udovolje tom djetetu. Mnogi se vode principom "Ako ja nisam, neka on ima!" i tako nemilosrdno dijete obasipaju stvarima. Dok je još malo, dijete nije u stanju da shvati da nešto posjeduje, ali već na uzrastu oko 12 mjeseci pa na dalje postaje svjesno posjedovanja neke stvari. Naravno, onda kada ju vidi zna da ju i posjeduje. Kako mu se sve nudi i svime se obasipa, dijete se jako brzo gubi u tome, svaki stmulus (poput nove igračke) jako brzo gubi svojstvo da ga zadovolji i zadrži mu pažnju. Da, ono hoće još i još jer sve što do sada posjeduje skoro ništa ne znači. U tom moru igračaka ono više ne pronalazi zadovoljstvo, pažnja mu se rasipa, nema smislenih i cilju usmjerenih aktivnosti. Desilo se ono usled čega pati većina današnje populacije- što više stvari se gomila, manje je motivisanosti za neke druge, nematerijalne vrijednosti.

Komercijalističke obmane

Potrošačko društvo i oni koji ga koncipiraju rade po sistemu- Ja ti trebam, ja sam ti neophodan, moraš me kupiti. Po tom sistemu se proizvode i igračke, oprema za bebe, hrana, itd. Dakle, da navedu kupca da kupi baš tu stvar, da ga ubijede da će mu to dobro doći i da mu treba. Sve one fantastične igračke naprosto mame da se kupe, sa sijaset boja, zvukova, položaja. Igračka se, ustvari, više dopadne kupcu nego djetetu.  I šta se dešava poslije? Dešava se da su djeca sve manje u stanju da sami sebi organizuju igru, da upotrebljavaju maštu, simbolizaciju, da im je konstantno potreban neki stimulus iz vana, a ne iz njihove glave. Kada bismo realno sagledali situaciju, djeca se najviše vole igrati sa stvarima kojima igra nije namjena. Pa, tako, igraju se kablovima, kašikama, loncima, šoljama, raznim štapićima i, da ne kažem, otpatcima (praznim kutijama, ostacima plastike, papirićima). Desilo mi se da začuđeno  iskolačenih očiju gledam u svog sina kako sa automobila na daljinski upravljač hladnokrvno prelazi na kašike, plastične flaše i lonce.  Eto, oni vam sami daju odgovor šta vole upravo iz razloga što pomenuti predmeti pokreću maštu i služe simboličkoj igri. Šta je poenta čitave priče? Poenta je da nam jako malo treba, da sve ono što nam komercijalističko društvo nameće kao nužno nema smisla i nema mjesta u zdravoj logici življenja.

Izbjegnite zamke

Da, te zamke pred vas postavlja i vlastito dijete. Ono će na sve moguće načine pokušati da dobije što želi. Nema ni jednog opravdanog razloga da mu baš sada, baš u trenutku kada to traži od vas kupute novu igračku. Još jedna od zamki je bolest djeteta. Dijete se razboli a roditelj brže bolje otrči i kupi mu igračku ili, još gore, odvede dijete da ju samo izabere. Zvuči lijepo, humano, ali ne. U takvim stanjima djetetu ste potrebni vi, a ne nova stvar. Tačno je da će ga to obradovati i učiniti trenutno srećnim, ali time niste ništa dobro uradili za njega. Naprotiv, šaljete mu poruku da je za sve tegobe i teške trenutke lijek materijalna stvar, da je ona nadomjestak za ono za šta smo uskraćeni i da predstavlja izvor sreće. Otuda i potiče i ona zabluda da se kupovinom liječi, popravlja raspoloženje, a ustvari, dovodimo se u patološko stanje potrebe posjedovanja.

Kada je opravdano kupiti igračku ili stvar koju želi, a nije mu potrebna?

Kao što rekoh, živimo u vremenu iz koga se ne možemo teleportovati. Ali postoje situacije u kojima možemo zadovoljiti djetetovu želju, bez da mu time potencijalno naudimo. Pa tako, uvijek mu za rođendan možete pokloniti što voli, zatim kao nagradu za nešto pozitivno što je uradilo. Ipak, oprezno sa nagrađivanjem materijalnim stvarima, jer postoji mogućnost da dijete nauči da su u životu relevantne samo materijalne nagrade i da bi za sve što uradi trebalo očekivati istu. Dakle, nagradite ga samo u rijetkim situacijama, kada, na primjer, nauči koristiti nošu ili samostalno se hraniti, ili kada ustali neki pozitivan obrazac ponašanja, postgne dobar uspjeh u školi, sluša tete u vrtiću.

Napravite razliku između nagrade i podmićivanja/podkupljivanja

Imala sam često priliku da čujem: "Ako prođem odličnim, mama mi je rekla da će mi kupiti bicikl." Klasičan primjer podmićivanja, gdje dijete radi neku stvar zbog nagrade a ne zbog unutrašnheg motiva i zadovoljstva. Dakle, nagrada bi trebala tek da sleduje, a ne da se najavljuje. Isti slučaj je i sa manjom djecom- roditelj mu daje stimulus koji želi da bi uradilo nešto pozitivno, a trebalo bi da bude obrnuto. Pa tako mu,na primjer, daje crtani film da bi pojelo povrće na tanjiru.

Šta ako dijete već ima hrpu igračaka?

Vrlo jednostavno, odvojite dio igračaka i sakrijte ih. U principu, ako je motivisano za igru biće mu dovoljne i dvije igračke. Kada uočite da mu zainteresovanost za igračke sa kojima se već igra opada, zamijenite ih onim koje ste prethodno sakrili. Pri izboru igračaka radije birajte igračke edukativnog karaktera, pridržavajući se uzrasta kojem su namijenjene.

Zagađivač ljudske psihe: Projekcija kao mehanizam odbrane

Gospodin B. je bio mlađi čovjek, debeo, sa mnogo ožiljaka po licu. Po zanimanju je bio filolog i radio je u jednoj agenciji. Reklo bi se da je bio prilično nezavidnog fizočkog izgleda (cak i ako isti posmatramo kao vrlo relativnu kategoriju), međutim, interesantno je sa koliko je smjelosti komentarisao nečiji izgled, pa tako redom: "On? On je nikakav, glup, ćopav, ružan. O, da, to je ona gadna djevojka, sa ogromnim nosom, dugo ništa ružnije nisam vidio."
Dragi moji, ja vam predstavljam uvod u onaj mehanizam Ego odbrane, koji je jedan od najvećih zagađivača ljudske  psihe i društva- projekciju. Sama po sebi projekcija predstavlja pripisivanje sopstvenih loših osobina drugim ljudima. Odnosno, osoba koja se njom služi u cilju očuvanja vlastitog ega sklona je da vlastite nedostatke pripisuje drugima, kako bi sebe zaštitila od svjesnosti o istim. Rezultat je dobitak na sopstenom značenju uz potiskivanje svih mana koje ta osoba ima. U tom slučaju, ona iz svijesti isključuje vlastite nedostatke i prebacuje na druge. A u slučaju gospodina B. on svoj ego umiruje i vlastite nedostatke prekriva kroz komentarisanje svega lošeg na drugima, uočavanje mana i fizičkih nedostataka.

Zašto je projekcija tako loša?
Mada mnogi mehanizmi odbrane imaju svoje pozitivne strane, ovaj nema ni jednu socijalno poželjnu stranu. Naprotiv, kada se društveno ukorijeni umije da bude jako poguban. Takođe, osoba koja se služi projekcijom nikada nije u stanju da prihvati vlastite  loše strane (zaboga, svi ih imamo) već podmuklo reflektuje na druge. Budući da nije u stanju da prihvati i realno sagleda svoje mane, bar one na koje može da utiče, osoba nije u stanju ni da se racionalno promijeni, nije u stanju progresa. Njen jedini progres je lični dobitak kada uspijte druge omalovažiti. Svi psihički mučitelji, odnosno osobe koje vrše psihičko ili emocionalno nasilje nad drugima, u svojoj "kolekciji" imaju i projekciju. Jer, tobože, kako bi opstali na ovom svijetu?! Takođe, ljudi koji imaju tendenciju da za svoje loše postupke i gotovo sve loše što je vezano za njih, okrivljuju druge (svi drugi krivi, ja nikad!) koriste projekciju. To znači da će vlastiti ego umiriti i psihički se rasteretiti ukoliko uzrok nekog neuspjeha ili bilo čega što je loše prebace na drugog nego da, logično, racionalno sagledaju situaciju, prihvate odgovornost i koriguju što ne valja. Je li vam poznata izjava "Ženo, nisi ga vaspitala!"? Da, klasika, muž koji gunđa ženi kako nije vaspitala dijete, kako je sve loše kod djeteta zbog toga što ga je ona tako naučila. Naravno, njemu se lakše nositi prebacivanjem krivice (mada je krivca često i suludo tražiti), nego preuzeti odgovornost i nastojati da se popravi i koriguje što može.

Kako projekcija prima društvene razmjere?
Onog momenta kada pojedinac uvidi da je njegovo ponašanje na neki način nagrađeno (umiruje mu vlastiti ego, lišava napetosti) i još ako je potkrijepljeno (nailazi na odobravanje okoline) takvo ponašanje se počinje plasirati kao socijalno korisno- Dobro nam je dok nismo odgovorni ni za šta. To je jedna od poruka koju projekcija šalje, ona vas moćno rastereti unutrašnje napetosti, ali ceh plaća neko drugi. Zato je ista zagađivač psihe i društva. I tako,na primjer,  imate pojedinca ili grupu koji imaju uglavnom unutrašnje konflikte i tenzije zbog nekog vlastitog nedostatka, te im postaje daleko lakše prebroditi kada nađu žrtvu na koju će usmjeriti. Tako nastaju dežurni cinkaroši, lažovi, manipulatori, ismijavači, a pojedinac ili manja grupa trpi i poklekne pred istim.

Kako im pomoći?
Uglavnom kod tih osoba u pozadini leži neka vrsta traume ili unutrašnjeg neriješenog konflikta- nisu nikada bili dovoljno dobri, ismijavani su zbog izgleda, brutalno kažnjavani, uskraćena im neka vrsta pažnje itd. Prije svega, ukoliko prepoznate takvog pojedinca, sa obrascem ponašanja sličnim gore opisanim, vrlo važno je ne potkrepljivati i ne odobravati takvo ponašanje. Ako je to, npr. pojedinac koji komentariše tuđi izgled u negativnom kontekstu, ne uključivati se u raspravu, ne ismijavati žrtvu i argumentovati kako, na primjer, niko nije savršen i da izgled ne čini čovjeka. Otvoreno razgovarati sa osobom, ukazati joj prije svega na dobre strane (Zapamtite, njima je jako stalo da znaju da su uspješni, vrijedni pažnje!), na sve pozitivno, i na kraju otvoreno obrazložiti u čemu griješi i zašto je takvo ponašanje loše i za nju i za društvo. Ali, šta ako ništa ne polazi za rukom? Sjetite se da se takvi ljudi teško mijenjaju upravo iz razloga što ne žele/ne mogu jasno sagledati sebe i vlastite mane, ne žele ih upustiti u svijest. Svako od nas ponekad upražnjava projekciju, ali postoji razlika između tog ponekad i momenta kada ona primi patološke razmjere. Upravo je ta svjesnost i samospoznaja kočnica daljeg progresa, jer onog momenta kada smo svjesni sebe, kada se prihvatimo kakvi jesmo i kada budemo nastojali mijenjati ono što možemo, uz istovremeno uvažavanje drugog, nastaje sterilna podloga za projekciju.