Pominjanje rata- grubi eksperiment kao mocno sredstvo manipulisanja gradjanima

Strah od rata i nacionalizam: sredstva manipulacije građanima

Ovih dana smo svjesni zbivanja i zaoštravanja odnosa na domaćoj političkoj sceni. Taman kada smo pomislili da bismo nesmetano mogli napraviti korak naprijed, da svako od nas u čovjeku prvo vidi čovjeka a ne Hrvata, Srbina ili Bošnjaka, desi se da nam se protrese tlo na kome tako mirno i čvrsto stojimo. Da li ste se zapitali jesmo li često kao ona staklena ukrasna kugla, da nam zbivanja unutar našeg univerzuma kroji neko treći? Ne, niko od nas razumnih ne želi devedesete, žele ih samo oni koji od toga imaju jasnu korist.

Nacionalni identitet vs. nacionalizam

Čovjek je jedinka koja je zbir svih svojih identifikacija. Još od najranijeg uzrasta ljudsko biće putem učenja po modelu, a kasnije i putem identifikacija i introjekcija usvaja modele ponašanja, obrasce ponašanja i emocija, usvaja pripadnost i teži ka istoj. Na uzrastu oko 7 godine dijete ima potrebu da bude prihvaćeno u sredini u kojoj boravi. Sa time u vezi je i nacionalni identitet. Nacionalni identitet je, dakle, samo dio naše ličnosti. Svako ima svoj nacionalni identitet koji, zajedno sa ostalim obilježjima i kulturnim nasleđima čini dio kolektivnog nacionalnog identiteta. Međutim, u to ime, nešto smo pogrešno shvatili, protumačili. Danas na snazi više nije nacionalni identitet već čisti nacionalizam i tendencija da sve što je različito od nas, što ne pripada nama odbacujemo, da ga se gnušamo i da smo spremni umrijeti braneći “ono naše”. To je moćno sredstvo za manipulaciju neukim, neobrazovanim i neemancipovanim građanima ili masama. Čak ni formalno obrazovanje ne doprinosi osvješćenju ukoliko se čovjek identifikuje samo sa svojom nacionalnom pripadnošću. Čovjek je mnogo više od bilo koje vrste pripadnosti (vjerske, nacionalne, političke), međutim, svakodnevni primjeri nam govore drugačije- nacionalna pripadnost, to sam ja.

U strahu su velike oči

Zamislite, samo zamislite kakva je vaša mentalna reprezentacija (predstava) na pominjanje riječi rat. Samo zamislite kakve vam slike i asocijacije veže ta gnusna riječ. Iako smo odavno zakoračili u 21. vijek i odavno je jasno da su svi eksperimenti koji provociraju emociju straha kod ljudske jedinke odbačeni i nisu u upotrebi kao neetični, pominjanje rata i rat su nista drugo do grubi eksperiment nad građanima kao moćno sredstvo manipulacije.

Emocija straha se javlja kada je ljudska jedinka u realnoj ili potencijalnoj opasnosti.

U tom stanju, razvijaju se razni mehanizmi koji tijelo pripremaju na bijeg, a psihološke funkcije su podređene istoj emociji. U stanju akutnog straha čovjek mnogo ne razmišlja, već razmišlja samo koji obrasci ponašanja vode ka oslobađanju od opasnosti. U pozadini mehanizma manipulacije građanima svakako da je moćno sredstvo stvaranje osjećaja straha, a iz straha i panike. Strah mijenja kognitivno stanje čovjeka, a u društvu izaziva jos jaču potrebu za osjećajem pripadnosti određenoj grupi (u ovom slučaju nacionalnoj grupi). Strah ne ustupa mjesto empatičnosti i altruizmu, već stvara plodno tlo mržnje i bijesa. Mijenjajući percepciju stvarnosti, strah mijenja i kognicije, odnosno način mišljenja, pamćenja i opažanja. U pozadini nastaje kognitivna šema putem koje se pojedinac rukovodi u donošenju odluka i postupaka. Strah je jedan od najefikasnijih i najnehumanijih načina upravljanja ljudima. Upravljanje ili manipulisanje ljudima dovodi do manipulacije građanima, nacijom, a sve u svrhu jednog jedinog cilja. Ljudi u takvim situacijama postaju sredstvo putem koga onaj koji manipuliše dolazi do cilja. Zar se bilo koji rat vodio iz humanih pobuda? Zar nigdje nisu stajali viši ciljevi grupe pojedinaca ili vladara?

Možemo mi i bolje od toga

Ako vam je jasno koja su moćna sredstva manipulacije, recite da ne želite rat, recite glasno da ne želite biti marionete nekoliko ljudi, recite da ne želite strah i neizvijesnost. Strah i rat rađaju neizvijesnost, a ona je najpodlije stanje uma, koje razara i uništava svako vjerovanje u ljudsko i bolje. Možemo mi mnogo bolje od smrti, od slijepe poslušnosti, od nacionalizma, od podjela, od krvi, stradanja, ruševina…

Recite da vas nije strah, recite da se ne bojite, recite da birate život i ljubav...

Школски систем и ученик: Уважите индивидуалне потребе дјетета

Школа носи епитет васпитно-образовне установе са разлогом. Поласком у школу и током школовања дијете не усваја само знања. Оно наставља процес социјализације, обликован мањом или већом групом, међудејством појединац- група, односом просвјетних радника према дјетету, односом родитеља, стицањем нових вјештина и знања, разрјешењем конфликата. Све ово појединачно или узајамно дјелује на формирање личности, на општи успјех и самопоуздање. У данашњим примјерима из школства имамо ученике који без неких потешкоћа усвајају наставне садржаје, имају одличне оцјене, примјерно владање, свестрани су и уз све наведено похађају низ ваннаставних активности. Истовремено, имамо ученике који нису мотивисани за рад, имају неадекватне радне навике, проблеме у понашању. Такође, постоје и ученици који имају проблеме са пажњом и концентрацијом, али и они који имају проблеме емотивне природе, социјално неприлагођене, васпитно запуштене. Када су интелектуалне способности у питању, неки ученици су изнад просјека, у просјеку или на доњој граници просјека, док имају и примјери ученика који имају само појединачно развијене спесифичне интелектуалне способности. Зашто је све ово важно? Управо из разлога да се дочара бесмисленост калупљења и да се нагласи потреба да се уважавају индивидуалне разлике међу ученицима.

Каква очекивања стварамо?

У школском систему још увијек се његује култ послушног и узорног ученика и дјетета. Дакле, пожењно је да дијете буде послушно, да буде стрпљиво, лијепо васпитано, мирно и уз све наведено да има што боље оцјене. Признали то или не, такав ученик је нормативна вриједност, на основу које се рангирају и квотирају остали ученици.  Наравно да је пожељно да свако дијете развије своја знања и вјештине до максимума, али то никако не може бити општи идеал, већ само успјех и максимум унутар опсега когнитивних могућности сваког појединачног дјетета. То говори у прилог да управо постоји онолико могућности колико има дјеце, а о томе готово нико не мисли. Можда би се и то узело у обзир да наставни садржаји нису преопширни и да се градиво не предаје брзим темпом, те да унапријед формирани образовни исходи и циљеви не важе за све једнако. Дакле, кривица никако није у просвјетном раднику, већ је проблем у комплетном систему. Још увијек постоје предмети који нису у складу са развојним могућностима дјетета. Укратко, дјецу учимо ономе што оно није кадро когнитивно елаборирати, те се све своди на пуку репродукцију. У свему наведеном и те како постоји оправданост да се одустане од његовања идеала савршеног ученика.

Како изгледа тежи пут?

Лако је радити са дјететом које нема потешкоће у учењу и понашању, које нема емоционалне проблеме. Таква дјеца брзо усвајају градиво, имају углавном више оцјене, омиљени су, иду на школска такмичења. Са друге стране, постоје ученици који често нису мотивисани за учење, имају неадекватне радне навике и лоше вјештине учења (што, наравно, није само до њих), хировити су и често непослушни према ауторитету, а у групи нису много омиљени. Уз њих, постоје и ученици који су повучени, тихи, социјално инфериорни, просјечних способности, али истовремено су талентовани у некој од области умјетничког стварања, у занату, итд. Таква дјеца често не долазе до изражаја, јер средина у већини случајева не ствара услове да његује такве појединце. Према неким подјелама, преко 90% ученика припада категорији просјечних способности, док остатак припада оним испод, односно изнад просјека. Ипак, подјела не може увијек бити груба, јер нису само интелектуалне способности фактор који утиче на постигнуће и понашање ученика. Најлакше је ученика оцијенити ниском осјеном када, на примјер, не научи пјесмицу, не усвији рачунску операцију или не нацрта цртеж. И сваком ученику се може десити ниска оцјена, што је и оправдано. Међутим, шта када имамо ученике који систематски испољавају одступања у понашању, који константно добијају ниске оцјене? Да ли су таква дјеца лијена, немотивисана и безобразна? Наравно да нису. Њих је најлакше тако окарактерисати, али то не води ни близу рјешењу. Оно што је најважније је поштовање и уважавање личности сваког ученика,  што то дијете заиста јесте, а не оног што бисмо жељели да буде. Јер, дијете је увијек више од ученика, од збира оцјена и оног што је само споља видљиво. То јесте тежи пут у педагошком раду са дјететом или групом. Колико има ученика, толико има и различитости. Инсистирати да дјеца постижу исходе истим темпом је бесмислено и често на штету ученика, не само по питању оцјене, већ и када су особине личности у питању. У случајевима када имамо дјецу која нису мотивисана за рад, која имају дефицит пажње и концентрације, која имају честе промјене у понашању и расположењу, најбоље је тражити узрок и настојати разумјети дијете. То јесте исцрпан и напоран задатак, али није недостижан. Кроз консултацију педагошко-психолошке службе школе, радионичарски рад са разредом и добру сарадњу са родитељима готово је сугурно да се може наћи метод рада и са ученицима који имају другачије васпитно-образовне потребе. То је процес, а не циљ.

Да ли је проблем у систему?

Већина просвјетних радника налази се пред изазовом да усклади наставни план и програм (који је обиман), темпо којим се требају постићи образовни исходи, ограниченост времена и уз све то различите потребе ученика. Дакле, није само до педагошког радника, јер се већина бори да то све усклади. Систем је исти годинама у назад, а потребе ученика се мијењају. Данас дјеца другачије мисле, имају динамичан темпо, развојне шеме су битно измијењене, посједеју бржи и лакши приступ информацијама, којима су истовремено стално изложени. А систем исти! И даље се у већини случајева практикује фронтални облик наставног рада, дјеца се смију јавити само ако су сигурна да знају одговор, инсистира се на механичком репродуктивном учењу, а знање је краткотрајно. Ученик који то успије је по неким стандардима узоран и вриједан ученик. Ипак, искуства говоре другачије. Многа дјеца до поласка у школу имају висок потенцијал, изнад просјека су по способностима, али кроз процес школовања се стври мијењају, стагнирају и чак регресирају. Томе у прилог говори и чињеница да су многа дјеца, којима школски систем није одговарао, касније постали идејни творци великих идеја. Примјери из праксе су различити и никако нису и не требају бити универзални и на све примјенљиви.

Psihologija umjetnika: Ko su ti ludaci, čudaci, nesrećnici u očima mase?

Istoriju su obilježila umjetnička stvaranja. Kroz različite umjetničke pravce, sa svojim epohalnim karakteristikama, obilježjima, stvarana su velika umjetnička djela, od muzike, glume, do knjizevnosti, slikarstva... Ipak, u ovom tekstu akcenat nije na veličini nekog umjetničkog djela, već na samoj prirodi umjetnika, mentalnom sklopu i potrebi za stvaranjem, za jedinstvenim umjetničkim izrazom.

Neshvatljivi u očima mase

Ovdje nije težnja da se ta "masa" uvrsti u one koji ne znaju, već prvenstveno da se da naglasak da umjetnici imaju posebno razvijeno kreativno mišljenje, percepciju, te mentalne reprezentacije određenih stvari. Dakle, jedan specifičan kognitivni sklop. To ih odvaja od većine.  Ipak, zašto se dešava da ih većina vidi kao potpuno drugačije, kao "ludake", nesrećnike, ljude koji sami sebi "zagorčaju" život i biraju teži put? I dok neko stvara u komercijalne svrhe (što sigurno ne predstavlja  djelo, ne umjetnost), drugi stvara iz lične pobude, motiva. U tome je ogromna razlika. Osoba koja stvara iz ličnog motiva, u svojim djelima ostavlja jednu vrstu psiho-obrisa, ostavlja dio sebe, projektujući mnoge psihičke osobine, frustracije, lijepo i ružno u to djelo.  Budući da ih karakteriše razvijeno kreativno i divergentno mišljenje, oni kao takvi njeguju imidž vječitih buntovnika, koji vazda teže promjeni, kako sebe tako i svijeta oko sebe, te im životi nisu ni malo uprošćeni. Uz sve navedeno, preziru površnost, uskoumnost i konformizam. Ne zaboravimo da su mnogi književnici koristili satiru da na neobičan način u svojim djelima iskažu, iskarikiraju sve ono što je u pojedincu i društvu loše, devijantno. Da ne pretjeram ako kažem da se ni jedan umjetnik ne plaši iskrenosti, da otvoreno govori o ličnim motivima za stvaranjem, da sebe u svom djelu ogoli, da se do kraja daje. U međuvremenu, prosječan čovjek sve ono što ga frustrira vješto maskira, služeći se raznim mehanizmima odbrane. Umjetnik u tome vidi izvor inspiracije, saživi se sa svim oko njega, te isto preživljava u svojim djelima.

Gdje imamo primjere da su njihova djela njihov život?

Naravno, ne mogu se upustiti u iscrpnu analizu, niti mi je u struci kritika umjetničkih djela, ali mogu povući paralelu između nekih poznatih stvaraoca, njihovih djela i života sa svim onim pozitivnim i negativnim. Poznata meksička slikarka Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon imala je potrebu da slila autoportrete, kao i djela čija su tematika bili patnja, stradanje i bol. Salvador Dali, kao jedan od pripadnika umjetničkom pravcu pod nazivom nadrealizam, slikao je često ono što je dio nesvjesnog, dio snova, ostavljajuci trag sebe kao jedinstvene ličnosti, njegujući sopstvenu posebnost i individualnost. Edvard Munk u djelu "Vrisak" simbolički predstavlja stanje u društvu,kroz sablasnu, nejasnu figuru, okruženu crvenim nebom koje simboliše patnju. Vrsni glumci često dobijaju da igraju uloge ličnosti sličnih njihovoj, što predstavlja nesumnjivu sposobnost da se kroz neku vrstu psihodrame lično izraze. Jedan od velikana ruske književnosti, Lav Nikolajevič Tolstoj najbolje opisuje sebe, projektujući se u lik Konstantina Dmitroviča Ljevina.  

Šta kažu psihoanalitičari?

Poseban doprinos tumačenju psihologije umjetnika, poriva za stvaranjem, dali su Sigmund Frojd i Karl Gustav Jung. Frojd je smatrao da je potreba za umjetničkim izrazom u osnovi neurotske prirode. On je smatrao da je umjetnik, u stvari, neurotik koji se, putem kreativnih impulsa, bori sa sopstvenim psihičkim pritiscima i konfliktima. Psihoanaliza uopšte smatra umjetnost projekcijom uma i misaonih procesa umjetnika. Psihoanalitičari vjeruju da se podsvjesne želje i fantazije kroz umjetnost probijaju u spoljni svijet, te da je svako umjetničko djelo direktno povezano sa podsviješću umjetnika. Ipak, Karl Gustav Jung je umjetnost vidio kao moćno sredstvo kulturnog izraza. Prema Jungovom optimističnom i konstruktivnom interpretiranju, umjetnost i ostali oblici stvaralaštva imaju moć da pristupe „kolektivnom nesvjesnom“ i donesu značajne uvide kako u stvaralačke procese tako i u elemente kulture koji se u umu i duhu čovjeka prenose kroz generacije. Umjetnost kao psihološki proces zapravo je, po Jungu, asimilacija kulturnih iskustava koja ih čini vidljivim za širu publiku. 

Ipak, ovo polje je suviše kompleksno, nepristupačno i, na neki način, nezahvalno za naučno-metodološku obradu i pristup. Ono što je sigurno, a što je gore navedeno je da umjetnost i gotovo svaki umjetnički izraz imaju svoju psihološku interpretaciju, kojoj se  pristupa oprezno, van unaprijed formiranih normi i uobičajenog konteksta stvaranja.

Како градити самопоштовање код дјетета?

Није узалуд чињеница да се управо на дјетињство и рани развој ставља акценат, како у психолохоји, тако и у другим областима. Одрастао човјек је кумулативни "продукт" свих ранијих искустава, а она у дјетињству могу одредити комплетан развој личности. Један сегмент структуре и динамике личности је и самопоштовање- колико јединка себе воли онаквом каква јесте. Управо се самоппштовање почиње развијати врло рано, већ у предшклском узрасту, а родитељи и заједица и те како могу имати утицај (тј., имају готово пресудан утицај) на његово формирање и обликовање.
Дијете које гради самопоштовање израста у особу која је мање подложна ризику од развијања психичких тегоба, поремећаја расположења, анксиозних поремећаја, суицида, болести зависности... Таква јединка има потпуно јасну слику о себи и властитом потенцијалу. Да се разумијемо, није нужно да то дијете буде супер одличан ученик, нити да касније завршни студије, нити да има научно звање. Самопоштовање може изградити било ко- од чистача улице, до академског професора. Поента је у прихватању, охрабривању и развијању потенцијала са оним капацитатима које посједујемо.

Шта можемо као родитељи,старатељи, васпитачи, просвјетни радници?

Самосталност

Један од критичних момената у изградњи самопоштовања наглашава се врло рано, још од узраста око годину дана. То је да пустимо дијете да све активности које су примјерене узрасту и развојном нивоу (ово су двије засебне категорије) ради самостално. Ако ви мислите да то можете боље од дјетета, вјероватно сте у праву, али радећи за дијете оно што може само наносите му дугорочну штету и што у народу кажу- чините медјвеђу услугу. Дакле, нека дијете само хода, без да га држите за капуљачу од дукса, игра се, једе, пије воду, пише, црта, ради домаће задатке, обува ципеле... Сваку његову активност коју обави самостално или уз вашу минималну помоћ наградите осмијехом, аплаузом, похвалом, лијепим ријечима- све у зависности од узраста дјетета. Дијете ће баш тада стицати утисак да је вриједно, комтетнтно.

Не поредите га са другима

Наука је одавно доказала да се и једнојајчани близанци, који имају идентичну ДНК структуру, разликују у погледу многих ствари. Зашто бисте, онда, инсистирали на поређењу једног дјетета са другим? Зашто би неко друго дијете било мјера ствари на основу које рангирате ваше? Свака особа, па тако и свако дијете је индивидуа са својим једниственим склопом личности, гдје спада социјално-емоционални и когнитивни развој, навике, особине личности, ранија искуства (позитивма, негативна, трауматска). Једна од највећих грешака, која негативно утиче на формирање самопоштовања, је било који облик поређења са другом дјецом- "Зашто ниси као Марко Марковић?" "Погледај како то ради Сања, и ти требаш тако!" "Како друга дјеца то могу, а ти не можеш?". Поредећи са другима, ви му шаљете поруку да није адекватно као личност, а ако није адекватно јер није као неко други, оно не може вољети себе такво какво јесте. А управо ту је суштина, да волимо и поштујемо себе баш онаквима какви јесмо.

Постављате високе захтјеве

Замислите да сте просјечних физичких способности и да вам неко каже да спринтом претрчите дужину од 1000 метара. Наравно да нећете моћи или ћете моћи, а " зарадићете" упалу мишића, уганиће или висок крвни притисак. И не само то- бићете исфристрирани што нисте успјели и мислићете да сте неспособни. Иста ствар је и када пред дјецу постављате високе критеријуме и императиве, само зато што ви сматрате да тако треба. Ви сте ту да му помогнете да развија своје способности у складу са својим развојним новоом, да му помогнете ако погријеши, да га усмјерите, похвалите и бодрите сваки напредак, сваку позитивну особину, а не да од њега правите вундеркинда.

Полазак у школу

За дјецу је полазак у школу врста стресног искуства, један вид еколошког прелаза. Дијете из познате средине (куће, вртића) прелази у нову, гдје се од њега нешто очекује, гдје се ставља у одређену улогу у складу са којом иде и одређено понашање. Ово је важно, како за родитеље, тако и за просвјетне раднике. Сам процес усвајања градива, домаћи задаци, разред као група су стресни за готово свако дијете. Врло је важно да се дијете ослободи, да се не грди пред групом због незнања, да се погрешан одговор не наводи као примјер нечег што је лоше, да не грдимо дијете ако не умије самостално да уради домаћи, већ да му помогнемо (ни случајно радити умјесто дјетета или за дијете!), да га охрабрујемо и подстичемо да пита што му није јасно. Многа дјеца до поласка у школу имају сасвим добре и високо развијене способности говора, мишљења и памћења, међутим, са поласком и током школовања, те способност стагнирају или чак регресирају, што се директно одражава на његово самопоштовање.

Дјечија игра није само разонода и забава, то је прозор у свијет

Још од периода дојеначке доби, негдје око 3. мјесеца живота, одојче почиње перципирати околину на један сасвим нов начин. Управо у тој доби долази до развоја "социјалног осмијеха", односно, беба се осмјехује сваки пут када угледа људско лице или када јој се обраћамо. До узраста од 6 мјесеци опажа и спознаје своје руке, да би их потом користило као средство- хватало предмете, играчке, манипулисало њима. Уколико сте се некада запитали зашто бебе лупају играчкама и предметима које узму у руку, одговор је врло прост- оне желе да спознају тај предмет. Осим што се играју, оне и уче. Зашто нам је ово важно?

Када посматрате дијете, невезано који узраст, како се игра, помислићете како се само добро забавља и како је игра којом се тренутно занима, у ствари, само у функији разоноде. Ово је дијелом истина. Односно, игра је много више од разоноде и забаве. Будући да је то скоро једина активност којом се дјеца баве, њена функција у дјечијем развоју је вишеструка и од изузетног је значаја.

Социјални аспекти игре

Кроз игру, дијете учи комуницирати. Овај аспект игре има развојни значај. До узраста од 3 године дјеца су егоцентрична, а игра је усмјерена, углавном, ка самом себи. То се најбоље види када посматрате групу млађе дјеце, гдје се свако игра "по сопственим правилима". До наведеног узраста дјеца нису много спремна за дијељење, те се често дешава да играчке са којима се играју нису вољни дати другом дјетету, подијелити. Ово не значи да као родитељ, старатељ или васпитач не требате "асистирати". Важно је успоставити правила и учити дијете да не може све добити што пожели и што замисли. На примјер, ако дијете жели све играчке које угледа код другог дјетета, ваше је да му на то скренете пажњу. Исход забране ће, у већини случајева, бити изражено негодовање кроз плач, бацање, непослушност, али све наведено није знак да је дијете размажено, већ пут да такво не постане. Дјеца на узрасту око треће и четврте године постају заинтересована за игру у двоје или у групи, често се дешава да се тадабпосебно идентификују са неким од сопствених играчака или премета за игру, те их нерадо дијеле или чак не желе да их дијеле са другом дјецом. У узрасту око шесте и седме године, дјеца се почињунзанимати за игре у којима важе одређена правила (друштвене игре). Од великог значаја је да се старији не мијешају дјеци у игру, ако нису координатори или учесници исте. Ако се мијешате дјеци у игру, ви директно нарушавате њену природност и њену функцију у социјалном развоју дјетета. Када дјеца дођу у међусобни сукоб, који је најчешће продукт игре (наравно, изузимамо озбиљан вербални и физички сукоб) није потребно никакво уплитање са стране. Управо је ово важно јер дјеца на рај начин уче: како поступити када су им права угрожена, када им не иде све по плану, како да не буду егоцентрични, како да науче дијелити, како комуницирати, како ријешити сукоб... Ово наглашавам јер сам често била свједок ситуацијама гдје се родитељи играју умјесто дјетета- говоре му шта да ради, рјешавају сукобе умјесто дјетета, гдје га практично доводе у ситуацију да не буде повријеђено. Све што се деси кроз игру има фунцију у социјалном развоју дјетета, дакле, од користи је.

Емоционални аспекти игре

Дјеца се кроз игру, невезано да ли се играју сами или у групи, стављају у одређену улогу. Њихова игра има одређен ток, често спонтан, али пропраћен и одређеним емоцијама. Можете уочити да је дијете прилично срећно док се игра, да отворено изражава задовољство, док након само неколико тренутака постаје бијесно, затим плаче. Оно се идентификује са улогом, те кроз њу је кадро да доживи различит спектар емоција. У игри дијете често дође у конфликт са својим замислима, идејама и оним што се у реалности дешава. Услед тога може бити и често разочарано, може негодовти. Наша улога није да их сачувамо од таквих ситуација, напротив, већ да им помогнемо да то адекватно превазиђу. Дакле, добра игра није само она гдје је дијете само насмијано, већ гдје је и бијесно, тужно, напето.

Интелектуални аспекти игре

Дијете кроз игру учи. Учење је најефикасније када се дешава кроз игру. Међутим, учење није исто што и интелектуални развој. Што је игра комплекснија, необичнија, то је боља за дијете. Употреба неконвенционалних предмета у игри јача њену функцију у интелектуалном развоју. То значи да је дјетету дозвољено апсолутно све, што се не коси са његовом безбиједношћу, да се игра на начин какав себи само креира, са предметима које само одбере. Уколико се дијете доводи у позицију да се у току игре често нађе у, за њега, новој и непознатој ситуацији, самим увидом у начин на који функционишу ствари остварије се развојно-интелектуална функција игре.

Ова три аспекта игре нису одвојени ентитети, већ узајамно повезана, динамична цјелина. За дијете је од великог значаја да:

-пустите да се што више само игра, без Вашег учешћа

-не мијешате се у ток игре, дијете се игра како оно сматра да треба, а не по Вашој логици ствари или замисли

-дозволите да ради "забрањене" ствари: скаче, пење се, прља се, ваља

-колико је то могуће, нека се игра без Вашег надзора (ово важи за старију дјецу)

-нема потребе да се срамите поступака Ваше дјеце током игре, они су продукт емоција везаних за игру и саме игре

Све више наилазим на девијације тока дјечије игре. Дијете би се играло на један начин, али му родитељи или старатељи не дозвољавају из различитих мотива: штите га од потенвијалних опсаности, не желе да долази у контакт са одређеном дјецом, не дозвољавају му да се испрља, јер је већа  непријатност за родитеље да им дијете хода прљаво, него задовољство које је резултат такве игре, сматрају да дијете треба да се угра искључиво са играчкама... Листа је, готово, неисцрпна. Оно што нама често дјелује нелогично и бесмислено, за дјецу може бити извор највеће логике и смисла.

Данас постоји и терапија игром. Едуковани терапеути, у зависности од узраста дјетета и потребе или проблема са којима се дијете сусреће, примјењују технику игре са дјететом, како би се дибио одређен жељени исход и побољшање.

Mini JA: Ekstenzija selfa kroz odgoj djeteta

U čovjekovoj prirodi je narcizam. Naravno, ne patološki. Volimo sebe, volimo sve što nas podsjeća na nas, sve što je povezano sa nama, sve što je, na neki način, dio nas i na kraju- svakoga ko voli nas. :-) Da, baš tako, prilično smo samoljubiva bića. Kada se osoba ostvari i u ulozi roditelja, nastaje novi momenat za naš self. Naše dijete postaje dio našeg sopstva, volimo ga neponovljivo jer je naše. Po postavkama evolucione psihologije, dobivanjem djeteta produžavamo vrstu, produžavamo soptvene gene. Mi investiramo, ulažemo u dijete, jer je ono dio nas, te na taj način indirektno ulažemo u sebe. Vjerovatno ste bili u prilici čuti izjavu "Dobro je što imaš dijete, ko će te gledati i paziti kada ostariš.". Iako za roditeljsku ljubav tvrdimo da je potpuno bezuslovna, zašto imamo primjere koji su kontradiktorni sa tim uporištem?

Ako nisam ja, neka ono bude

Vaspitanje i odgoj djece nisu samo puka priča i pravila. Mnogo toga radimo nesvjesno, što i te kako ima uticaja na formiranje ličnosti djeteta. Otkud nam toliki tekstovi, knjige, istraživanja o odgoju djece? Sigurno sa razlogom, jer biti roditelj je jedan od najizazovniji zadataka. Upravo ono što se odigra u djetinjstvu daje snažne temelje za dalji razvoj ličnosti, određuje smijernice njegovog razvoja. Kao armatura, koja predstvalja čvrtu osnovu na kojoj gradimo objekat, tako i djetinjstvo predstavlja podlogu na kojoj se formira ličnost čovjeka, sa svim psihičkim osobinama. Naravno, svaki roditelj želi najbolje za svoje dijete, ali onog momenta kada ono što ON misli da je najbolje ne podudara sa sa razvojnim karakteristikama djeteta, nastaje konflikt, koji će biti kamen spoticanja u daljem odgoju djeteta. Dakle, roditelj misli da je dobro da dijete rano nauči jezik, brojanje, slova, da se upiše, recimo, na časove iz nekog muzičkog instrumenta, ili na sport. Ili, kasnije, da upiše određenu školu, fakultet, da postiže rezultate iz vannastavnih aktivnosti. Obično unaprijed formiraju koncept po kojem žele da njihovo dijete postane uspješno. Onog momenta kada  poželimo da što više neostvarenih želja da nešto postignemo pretočimo u uspjeh vlastitog djeteta, na bilo kojem nivou ili polju, sigurno tapkamo tlo na kome ćemo produžiti vlastite želje, bivstvovanje i na poslijetku- sebe same. Tu je čist primjer kompenzacije ili nadoknade neostvarenih želja kroz dijete. na primjer, roditelj koji nije završio željeno obrazovanje usmjerava dijete da to uradi, da postigne što više, samo da ne bude kao on. Uprkos tome što dijete negoduje, protivi se, izražava nezadovoljstvo idejama koje mu nameće roditelj, oni ostaju u uvjerenju da je baš to najbolje za njihovo dijete, jer sticajem okolnosti, oni sami u tome nisu uspjeli. Dijete može istrajati u njihovim željama, ali vremenom se javlja negacija svim, roditeljski nametnutim, normama. Ukoliko ste ga poslali rijekom kojom nije željelo da plovi, ono će biti samo trenutno, ekstrinzički (spolja) motivisano. Svaki oblik ekstrinzičke motivacije, kada smo motivisani da nešto radimo ne zato što istinski u tome uživamo, već zbog drugih, zbog uspjeha,itd, vodi u konflikt onoga što jesmo i onoga što bismo željeli da budemo. Taj konflikt nesumljivo rađa otpor, anksioznost.

Ono je naj, naj...

Dođemo do one faze kada naše dijete postaje naša opsesija. Svaki njegov uspjeh tumačimo kao vlastiti trijumf, uzdižemo ga na pijadestal. Njegovi uspjesi, od prve izgovorene riječi, do osvojenog provog mjesta na takmičenju postaju naše novo ruho uspjeha. Sasvim je opravdano da se radujemo, da ga podržavamo, podstičemo, ohrabrujemo i razvijamo samopouzdanje, međutim, kada svaki njegov uspjeh nastojimo razglasiti poznanicima i rodbini, onima i kojih se to tiče i kojih se ne tiče, kada nam usta postanu "puna" priče o vlastitom djetetu i to sve u superlativu, postaje jasno da sve što je naše dijete doživljavamo lično, kao dio ličnog trijumfa, po analogiji- Ja sam ga rodio, to je i moj lični uspjeh. "Sine, pokaži kako ti ovo znaš, kako ti ono radiš.." je još jedan vid bombardovanja sredine sa superiornošću vlastitog djeteta. Vama je to hrana za Ego, ali u tom momentu vaše dijete postaje sredstvo, vi ga stavljate u tu poziciju. Ne vidimo razlog zašto biste to radili ako od vašeg djeteta niko ne traži da pokaže šta umije. To je još jedna vještačka situacija, u kojoj iskorištavate talenat ili znanje vlastitog djeteta da zadovoljite Ego. Ne zaboravite da vaše dijete nije nikako dio nas, da ono ima jedinstven, neponovljiv genetski kod, da je ono jedinstven entitet, ličnost.

Gdje smo bili, šta smo radili?

Vi ste najbolji roditelj kada svoje dijete podržavate, ohrabrujete i usmjeravate u pravcu koji samo bira, poštujući njegove individualne mogućnosti. Naravno, pod uslovom da je po socijalno i etički prihvatljivim normama. Ako tako ne postupate, uzalud ćete potrošiti godine truda da od njega napravite kreaturu, mini verziju sebe, jer  to nije vaše dijete, to je samo produžetak vas. Svaki vid kalupljenja i poređenja je uzaludno potrošeno vrijeme, svaki vid odgoja po unaprijed formiranoj koncepciji je nasilan način da istrajemo i ostvarimo naše želje. U tom momentu ono nije ličnost, već kopija, vještačka tvorevina vašeg Ega, konflikata, ostvarenih i neostvarenih želja.

Psihičko ili emocionlno nasilje kao tihi ubica

Pri samom pominjanju riječi "nasilje", gotovo svakome od nas slijedi i mentalna slika ili reprezentacija samog pojma- nešto strašno, uznemirujuće, protiv naše volje... Međutim, nasilje ne podrazumijeva samo primjenu fizičke sile nad žrtvom. Dakako, ni taj gnusni oblik nije zanemarljiv, nažalost, i dalje je rasprostranjen, ali je žrtva više zaštićena ukoliko se poduzmu odgovarajuće i blagovremene mjere. I dok je fizičko nasilje upečatljivo, brže se prepoznaje i, donekle, lakše sankcioniše, psihičko nasilje često ostaje latentno. Da se podsjetimo, psihičko nasilje je oblik nasilja gdje žrtva trpi bilo kakav vid psihičkog uznemiravanja od strane počinioca, ili grupe njih. Tu spada svako vrijeđanje, ismijavanje, nazivanje pogrdnim imenima, izopštavanje iz grupe (društva), obezvređivanje... Ovaj oblik nasilja je tvrdokoran, često težak za žrtvu, okolina ga teško prepoznaje, stoga žrtva dugo trpi, uglavnom eskalira posledicama. Prisutan je u svakom obliku ljudske interakcije- u školma, grupama, partnerskim odnosima, porodici, domovima, internatima.

Prag tolerancije

Nisu svi ljudi isti. Mete su obično osobe sa specifičnom psihološkom konstitucijom, koje se u nečemu razlikuju od ostalih, bio to izgled ili pojedine navike, zatim, određeno opredjeljenje (nacionalno, vjersko, seksualno, političko). Kada pomenuh specifičnu psihološku konstituciju, prije svega to se odnosi na introverte, osobe koje su povučene, stidljive, koje se teže snalaze u interpersonalnim odnosima, osobe koje imaju predispoziciju da obole  ili već pate od neke mentalne bolesti (najčešće depresija ili anksiozni poremećaji), koje imaju nisko samopouzdanje, itd. Takve osobe su uvijek "lak plijen" za potencijalne vršioce nasilja i nerijtko postaju žrtve. Ishodi mogu biti dalje produbljivanje problema sa kojima se već nose, do onih kobnih- samoubistvo. Zapravo, svako od nas, pa kakav god da je, je potencijalna žrtva nasilja. Nije problem u žrtvi i njenom pragu tolerancije, problem je u vršiocima nasilja. Žrtve su samo posledica, a preblemi vršioca, tačnije, dispozicija da pojedinac postane nasilnik, uzrok. Nasilnik će "tražiti" žrtvu sve do onog momenta dok ne pronađe osobu sa gore pomenutim ili nekim od pomenutih obilježja, tačnije, nasilnik ima "potrebu" da vrši nasilje, a ta potreba je patološka.

Ko je zakazao?

Počeću od obrazovnih ustanova, gdje se taj oblik nasilja i te kako vrši nad pojedincima. Uzmite razred kao primjer jedne velike grupe. Imate pojedinca ili manju grupu (koju obično karakteriše neko zajedničko obilježje) i imate pojedinca nasilnika ili grupu nasilnika (koja se obično koncentriše oko pojedinca nasilnika). Svaki dan žrtva trpi od "banalnog" nazivanja pogrdnim nadimkom, do sistematskog progona i ismijavanja. Čim osoba ili grupa njih pati, trpi, u tom momentu imate vršenje nasilja. Dalje, imate relaciju ili dijadu odnosa poput bračne zajednice. Svaki dan supruga trpi kritike, omalovažavanje, atak na integritet. Ono što se desi, nažalost, ostaje u ta četiri zida. Problem traje, ukoliko dugo traje, eskalira određenim ishodom. Svi ćute. Ćuti se iz mnogih razloga- ako ćuti žrtva, ostali će još više da ćute i problem će trajati. A  ćuti se zbog raznih društvenih stigmi- patrijarhalnog odgoja, straha od neuspjeha, straha od daljeg produbljivanja istog problema, socijalnog ili ekonomskog položaja. Žrtve trpe, nasilnici se gomilaju i uzimaju maha.

Odraz slabosti

Pitate se zašto imamo nasilnike? Na koji način se boriti protiv njih? Odgovor svakako nije da im uzvratite istom mjerom. Sve počinje, uglavnom, mada ne i nužno, u razdoblju djetinjstva. Ukoliko je dijete doživjelo neku traumu, bilo žrtva nekog oblika nasilja, ukoliko je bilo zanemarivanja od strane roditelja ili staratelja, ili su roditelji imali često visoke zahtjeve prema njemu, ili su mu, opet, suviše udovoljavali, sve navedeno stvara podlogu na temelju koje osoba postaje vršioc nasilja. Dalje, u preadolescentnom i adolescentnom razdoblju neriješeni unutrašnji konflikti ili konflikti pojedinca sa nadređenim (roditelji, prosvjetni radnici, sredina) takođe stvaraju podlogu na kojoj nastaje nasilnik. Kao što sam pomenula, radi se o patološkoj potrebi da se unutrašnji nedostaci i slabosti kompenzuju ili nadomjeste na vrlo surov način- nasilnik nađe podobnu žrtvu i "proces" počinje. On na taj način sopstveni ego dovodi u ravnotežu, zadovoljava svoju potrebu kroz sekundarnu dobit, dok žrtva nasilja trpi posledice. Dakle, nasilje, uprošteno rečeno, nije ništa drugo do odraz slabosti pojedinca koji ga vrši, jer pojedinac prazninu sopatvenog ega popunjava kidanjem parčadi tuđeg ega. U tome je patologija iste potrebe- oni su srećni kada su drugi nesrećni.

Prevencija, prije svega

Jasno je kao dan, nasilje (svako,pa i psihološko) je devijantna društvena pojava. Desi se ishod, obično koban i svi se odjednom hvataju za glavu, svi od jednom postajemo borci za pravdu. Kao i obično, euforija nas brzo prođe, svakog čuda tri dana dosta i sve se, nažalost, opet vraća po starom. Nije rješenje ni da odjeljenske starješine izigravaju policajce, kako bi sankcionisali izvršioce, nije rješenje ni da uzvraćamo istom ili gorom mjerom. To ne rješava problem, to ne otklanja uzrok. Nasilnik komunicira na način na koji je navikao rješavati probleme. Jedini način u borbi protiv ove zle pojave je prevencija, proces koji je jako spor i zahtjevan. Upravo je danas čitav arsenal tekstova o roditeljstvu, odgoju i vaspitanju djece. Sve počinje, gotovo uvijek, u ranom uzrastu. Prevencija podrazumijva i edukaciju. Ukoliko smo edukovani o tome šta je to nasilje i kako se ispoljava, kako nastaje, bićemo spremniji da uložimo dio napora u njegovoj prevenciji- ovdje i sada. Svako je odgovoran za svoj domen. Ustvari, čitava studija se može posvetiti ovom dijelu, samoj prevenciji nasilja. Zbog toga je važno da svi, na svim nivoima, učestvujemo u istoj. Danas roditelj koji će se truditi da pravilno odgaja dijete, sutra ti ili ja koji ćemo promovisati sve vidove društveno poželjnog djelovanja ili ponašanja, prvo na ličnom primjeru. Zašto je važno djelovti odmah i sada? Ukoliko i vi uočite kod vas ili kod vama bliske osobe određene teškoće u ponašanju i življenju, posjetite stručno lice. Upravo su društvene stigme, od kojih je veoma česta "Sramota je posjetiti psihologa ili psihijatra!" glavna kočnica na putu rješavanja ovog problema.

Danas postoje i priručnici za borbu protiv nasilja. Nabavite jedan za sebe. I zapamtite, psihičko nasilje je svuda oko vas, potrudite se da stvari imenujete pravim imenom i da se protiv onih loših borite na adekvatan način. Vrijeme se ne vraća, posledice mogu biti kobne.